Ko je Svetlana Bojković

Svetlana Bojković, poznata i kao Ceca Bojković, srpska je pozorišna, filmska i televizijska glumica rođena 14. decembra 1947. godine u Zemunu. Publika je pamti pre svega kao Emiliju Popadić, strogu i otmenu profesorku latinskog iz serije Bolji život, ali njena karijera daleko prevazilazi tu jednu ulogu.

Na sceni, ekranu i filmskom platnu stvara od 1960-ih godina. Prošla je kroz Jugoslovensko dramsko pozorište, Narodno pozorište u Beogradu i Atelje 212, a na televiziji je ostvarila više od 200 uloga u serijama i TV dramama. Zbog toga je mediji često nazivaju damom srpskog glumišta.

Osim toga, Svetlana Bojković važi za umetnicu koja je nagrađivana najznačajnijim priznanjima struke. Među njima su Zlatna arena u Puli, Dobričin prsten, nagrada „Žanka Stokić“, nagrada „Pavle Vuisić“ i Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture.

Rani život i detinjstvo

Porodica i odrastanje na Vračaru

Svetlana je rođena u zemunskom porodilištu. Prema njenom sećanju, majka Vera prešla je Savu zbog tada čuvenog akušera dr Kusovca. Kao bebu su je odnele u Beograd, u Njegoševu ulicu broj 59, gde je porodica živela u zajedničkom stanu s jednom starijom gospođom. Devojčica ju je zvala tetka Nikolija.

Otac Cvetko bio je pukovnik, a majka Vera domaćica. Izvori navode da su oba roditelja imala velike ambicije za jedinicu. Zato je odrastala u strogom, urednom i radnom domu. Po sopstvenom kazivanju, majka je očekivala besprekornu urednost, pa je jednom pocepala njen neuredan prvi domaći zadatak i naterala je da ga napiše ponovo.

Detinjstvo je provela na Vračaru. Taj deo Beograda ostao je njen kraj i kasnije, a Danas navodi da je upravo u njemu odrasla. Zato se i danas vezuje za grad u kome je rođena i u koji se uvek vraćala.

Škola i muzičko obrazovanje

Svetlana je pohađala Osnovnu školu „Sveti Sava“. Uporedo je privatno učila strane jezike i klavir. Prema njenim rečima, klavir u početku nisu imali, pa je otac, u dogovoru s nastavnicom, nacrtao klavijaturu na trpezarijskom stolu. Na njemu je vežbala dok porodica nije kupila pravi instrument.

Bila je odlična učenica. Kada je u Beogradu ustanovljena Vukova diploma, među samo šest vukovaca našla se i ona. Zatim je upisala Četrnaestu beogradsku gimnaziju i paralelno pohađala nižu muzičku školu. Pošto je položila diplomski ispit iz klavira, više nikada nije sela za klavir, kako je sama ispričala.

Najviše radosti pričinjavao joj je odlazak u pozorište. Najpre je gledala lutkarske predstave, zatim je odlazila u „Buhu“, a posle i u velike teatre. Tamo je upoznavala glumce čije je glasove dotad poznavala samo iz radio-drama. Prema izvorima, roditelji dugo nisu verovali da je gluma pravi put, pa im je morala da dokazuje da je ozbiljna u svojoj nameri.

Obrazovanje

Prvi ozbiljniji korak ka sceni napravila je 1963. godine, kada je postala članica Dramskog ateljea Doma omladine Vračar, poznatijeg kao DADOV. Počela je kao asistent reditelja, a tokom naredne dve sezone igrala je i kao glumica. Tada su stigla i prva javna priznanja, kao i prva gostovanja u Monte Karlu i Erlangenu.

Zatim je upisala glumu na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, današnjem Fakultetu dramskih umetnosti. Diplomirala je 1970. godine u klasi profesora Predraga Bajčetića. Među njenim kolegama sa klase bio je i glumac Petar Božović, s kojim se kasnije ponovo srela na snimanju televizijske serije.

Zahvaljujući ovom putu, Svetlana je do diplome već imala iskustvo rada na sceni i duboko poznavanje muzike. Ta kombinacija se kasnije jasno prepoznavala u njenom glumačkom izrazu, u dikciji, ritmu i smislu za scenski tempo.

Početak karijere

Prve godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu

Stalna članica ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta postala je 1968. godine, još tokom studija. U toj kući ostala je do 1984, dakle šesnaest godina. Upravo tu se, prema rečima televizijskih portreta, razvila u karakternu glumicu.

Među najvažnijim ulogama iz tog perioda su Jovanka u Nušićevoj Pučini, Heda Gabler u istoimenoj drami, Maša u Tri sestre i Raisa Pavlovna u Šumi. Predstavu Tri sestre režirao je Georgij Tovstonogov (rus. Georgij Aleksandrovič Tovstonogov), čuveni ruski reditelj. Pučinu, kultnu predstavu, režirao je Dejan Mijač.

Na Sterijinom pozorju u Novom Sadu prisutna je od 1969. godine. Prema podacima Udruženja dramskih umetnika Srbije, tamo je do 2019. odigrala osam uloga. Kasnije se prisećala da joj je Sterijina nagrada nekada izmakla, upravo za Pučinu, kada je bila mlada i kada ju je to ozbiljno žalostilo.

Za ulogu Jovanke dobila je i nagradu „Ćuran“ na Danima komedije u Jagodini. Tako se već u prvoj deceniji profesionalnog rada pokazalo da joj podjednako dobro leže drama i komedija.

Uspon do popularnosti

Pas koji je voleo vozove i Zlatna arena

Njen najveći filmski uspeh doneo je film Pas koji je voleo vozove iz 1977. godine, socijalna drama u režiji Gorana Paskaljevića. Svetlana je tumačila ulogu Mike. Za nju je 1978. na Festivalu u Puli dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu.

Prema njenim rečima, na filmu je radila malo, a prvi put se pred kamerom našla tek kada je već deset godina bila glumica. Pojedini izvori, među njima engleska Vikipedija, navode da je filmski debitovala još 1967, ali se podaci razlikuju. Sigurno je da joj je Pas koji je voleo vozove doneo prvu veliku filmsku nagradu.

Narodno pozorište i filmovi osamdesetih

Posle uspeha u Puli stizale su nove filmske i televizijske ponude. Igrala je Lelu u filmu Pozorišna veza (1980), Danicu u ostvarenju Neka druga žena (1981) i Rajku u filmu Halo taksi (1983). Svaka od tih uloga pokazala je drugačiju stranu njenog dara.

Godine 1984. napustila je Jugoslovensko dramsko pozorište i prešla u Narodno pozorište u Beogradu. Tamo je ostala do 1993, odnosno oko devet godina. Igrala je naslovnu ulogu u predstavi Madam San-Žen, Belizu u Molijerovim (franc. Molière) Učenim ženama, Kasandru u Agamemnonu, Ponsiju u Domu Bernarde Albe i vojvotkinju od Jorka u Ričardu Trećem.

Za ulogu Belize dobila je i drugi „Ćuran“ u Jagodini. Zato se u njenom opusu ova dva priznanja često pominju zajedno, kao dokaz da je jednako uverljiva u klasičnoj komediji i u psihološkoj drami.

Bolji život i Emilija Popadić

Najpopularnija televizijska uloga Svetlane Bojković je Emilija Popadić u seriji Bolji život, koju je napisao Siniša Pavić, a koja se emitovala od 1987. do 1991. godine. Emilija je profesorka latinskog, žena visoke etikecije i nepogrešivog držanja, a Svetlana je tada imala tek 38 godina, mnogo manje od svog lika.

Zato je lik gradila posmatranjem. Za uzor je uzela žene iz građanske klase kojoj je pripadala i njena majka Vera. Kako je kasnije objasnila, neke je osobine „pozajmila“ od majke, ali je nije imitirala. Rezultat je bio lik koji je odmah postao deo narodnog pamćenja.

Posebno se pamti njeno „Gospode!“, izgovoreno uz tačno određen stav tela. Danas piše da se teško može zamisliti neko ko je tu reč izgovarao s tolikom snagom i tolikom smirenošću. Među partnerima na seriji izdvajala je Pepija Lakovića i Marka Nikolića.

Iako je ova uloga osenčila deo njene karijere, ona sama je uvek isticala da voli i druge svoje likove, naročito Žanku Stokić. Kada su je novinari godinama pitali za nastavak serije, odgovarala je da boljeg života nema, ni u kakvom smislu. Zbog toga se ta rečenica često ponavlja u medijima.

Televizijska zvezda devedesetih

Tokom devedesetih Svetlana Bojković je, prema Vikipediji, bila jedna od najvećih domaćih televizijskih zvezda. Posle Boljeg života usledila je serija Srećni ljudi (1993–1996), u kojoj je igrala sestru Antoniju Miloradović, a zatim Porodično blago, gde je tumačila Valeriju Gavrilović.

U svim tim serijama uglavnom je dobijala uloge ličnosti s visokim nivoom etikecije u ophođenju. Zato je publika počela da je povezuje s otmenošću i dostojanstvom. Istovremeno je dokazivala da njen raspon nije ograničen na jedan tip lika.

U to vreme igrala je i Žanku Stokić u TV filmu Smrt gospođe ministarke (1991), Radmilu u filmu Policajac sa Petlovog brda (1992) i Vilmu u ostvarenju Vukovar poste restante (1994). Njena televizijska lista uloga obuhvata i serije Mješoviti brak, Priče iz fabrike, Svetozar Marković, Nikola Tesla, Otpisani, Povratak otpisanih, Dimitrije Tucović, Kuda idu divlje svinje i Čedomir Ilić.

Najčešće se navodi da je ukupno ostvarila više od 200 uloga u TV serijama i TV dramama. Zato je Zlatna antena, koju je dobila za sveukupan doprinos domaćoj televizijskoj produkciji, bila logično priznanje takvog rada.

Društveni angažman i devedesete

Pored uloga, devedesetih se istakla i kao javna ličnost. Od 1992. do 1996. bila je predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije (SDUS), današnjeg Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prema pisanju Danasa, otvoreno se tada sukobila s tadašnjim ministrom kulture zbog lošeg stanja u pozorištu.

Prema njenom kasnijem sećanju, obratila se i tadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću tražeći smenu ministra. Sa RTS-om se sudila zbog neisplaćenih honorara. Kada su je pitali da li se plaši otkaza, odgovorila je da bi, ako ostane bez posla, otvorila trafiku i da bi to bila najposećenija trafika u gradu.

Godine 1993. napustila je Narodno pozorište i postala istaknuta slobodna umetnica. Od tada najviše igra u Ateljeu 212. Ova odluka, kako sama kaže, omogućila joj je veću slobodu u biranju uloga i projekata.

Tokom NATO bombardovanja 1999. uputila je otvoreno pismo britanskoj glumici i političarki Glendi Džekson (engl. Glenda Jackson), tada ministarki u vladi Tonija Blera (engl. Tony Blair). Pismo je nosilo naslov „Šekspirijanska tragedija na ulicama Srbije“. Prema njenom kazivanju, stiglo je do adresatke preko britanskog dramatičara Ronalda Harvuda (engl. Ronald Harwood) i tadašnjeg upravnika Ateljea 212 Cvetkovića. Odgovor, kaže, nikada nije dobila.

Najveći uspesi

Pozorišne uloge u Ateljeu 212

Atelje 212 postao je njena glavna scena u poslednjim decenijama. Tamo je igrala Siri fon Esen u Noći tribada u režiji Zorana Ratkovića, Elizabetu od Engleske u Mariji Stjuart, drami po Fridrihu Šileru (nem. Friedrich Schiller), koju je režirao Ljubomir Muci Draškić, i Filumenu u Filumeni Marturano u režiji Branka Pleše.

Pored toga, tumačila je Kleopatru Mamajevu u Kolima mudrosti dvoja ludosti, Veru u Audijenciji i Vernisažu, Milicu Pavlović u Lagumu, Anu Pavlovnu u Divljem medu i Rut Štajner u Sabranim pričama. Neke od tih predstava kasnije su prikazane i u okviru RTS-ovog „TV teatra“ posvećenog njoj.

Svetlana je nastupala i na drugim scenama. U Grad teatru Budva igrala je Almu u Jegorovom putu, u Modernoj garaži Milunku Savić u Legiji časti, u Beogradskom dramskom pozorištu Gospođu X u predstavi X+Y=0, a u pozorištancetu „Puž“ Vračevića u Ivici i Marici.

Film i televizija u 21. veku

I nakon 2000. godine nastavila je da radi na filmu i televiziji. Igrala je Jevdu u filmu Zona Zamfirova (2002), Latinku u Šejtanovom ratniku (2006), Anu Palanački u ostvarenju Santa Maria della Salute (2016) i naslovni lik u Gospođi mami (2021).

Poslednjih godina prihvata i komedije. Tumačila je Rozaliju „Rosu“ Popović u seriji Mamini sinovi, Živku u seriji Tri muškarca i tetka i Babu Anku u seriji U klinču. Igrala je i u seriji Slučaj porodice Bošković. Prema njenim rečima, nije lako nasmejati ljude, a ni rasplakati ih. Najteže je izazvati smeh posle koga ostaje gorčina.

Na seriji Tri muškarca i tetka ponovo se srela sa starom koleginicom Jelisavetom Sekom Sablić i kolegom iz klase Petrom Božovićem.

Život u Helsinkiju

Godine 2012, nakon udaje za diplomatu Slavka Kruljevića, preselila se u Helsinki. Njen suprug tada je bio ambasador Srbije u Finskoj i Estoniji. Prema pisanju medija, tada je privremeno prekinula aktivnu glumačku karijeru.

U Helsinkiju je provela između četiri i pet godina, jer se izvori razlikuju. Po povratku u Beograd priznala je da joj je najviše nedostajao društveni život. Ubrzo se vratila poslovima u struci. Ponovo je nastupala u Ateljeu 212, na televiziji i na filmu, a godine 2017. primila je nagradu „Pavle Vuisić“.

Privatni život

Svetlana Bojković bila je tri puta udata. Prvi suprug bio je glumac Miloš Žutić, s kojim se, prema pisanju medija, udala još kao studentkinja. Iz tog braka potiče ćerka Katarina Žutić, takođe glumica, koja igra u Ateljeu 212. Brak se kasnije završio razvodom.

Drugi suprug bio je reditelj Ljubomir Muci Draškić, s kojim je od 1985. do njegove smrti 2004. godine delila i privatni i profesionalni život. U Danasu se navodi da je upravo on bio velika ljubav njenog života. Draškić je režirao i predstavu Marija Stjuart, jednu od njenih najpoznatijih uloga u Ateljeu 212.

Treći suprug je diplomata Slavko Kruljević. Godina venčanja se razlikuje u izvorima: IMDb navodi 2010, a Vikipedija 2011. godinu. Posle perioda u Helsinkiju par se vratio u Beograd.

U Ateljeu 212 stekla je i najboljeg prijatelja, glumca Petra Kralja, kome je bila kuma kada se drugi put ženio. Za Božić, kako je jednom izjavila, voli da bude uz ćerku. Poštuje običaje i tradiciju, što se vidi i u načinu na koji govori o porodici.

Zanimljivosti

• Bila je vukovac, a u generaciji u kojoj je ustanovljena Vukova diploma bilo ih je samo šestoro u Beogradu.
• Završila je nižu muzičku školu i diplomirala klavir, ali posle diplomskog ispita više nikada nije sela za klavir.
• Rođena je u Zemunu, ali je ceo život vezana za Vračar i Beograd.
• Aprila 2011. nosila je haljinu koju je kreirala Valentina Obradović na reviji „Fešn selekšn“, inspirisanoj francuskim glumicama. Haljina je bila posvećena liku i delu Katrin Denev (franc. Catherine Deneuve).
• Pisala je otvoreno pismo Glendi Džekson tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
• Odlučila je da svoju glumačku zaostavštinu, uključujući nagrade, lične predmete, arhivsku građu i izabrane komade nameštaja, pokloni udruženju Adligat.
• Izložba „Svetlana Bojković – umetnost glume ili traganje za istinom“ posvećena njenom radu predstavljena je na Festivalu evropskog filma na Paliću. Organizovali su je Pozorišni muzej Vojvodine i Sterijino pozorje.

Nagrade i priznanja

Tokom više od pet decenija rada Svetlana Bojković osvojila je gotovo sva značajna priznanja domaćeg pozorišta, filma i televizije:

• Zlatna arena na Festivalu u Puli (1978) za ulogu Mike u filmu Pas koji je voleo vozove;
• dve nagrade „Ćuran“ na Danima komedije u Jagodini, za Jovanku u Pučini i Belizu u Učenim ženama;
• Oktobarska nagrada grada Beograda;
• nagrada „Joakim Vujić“ za doprinos pozorišnoj kulturi;
• nagrada „Žanka Stokić“ (2003), čija je prva dobitnica;
• nagrada „Branislav Nušić“ za životno delo u komediji;
• Dobričin prsten (2005), nagrada za životno delo u pozorišnoj glumi;
• nagrada „Pavle Vuisić“ (2017) za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu;
• Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2019), uručena 3. juna na zatvaranju 64. Sterijinog pozorja;
• Zlatna antena za sveukupan doprinos domaćoj televizijskoj produkciji i nagrada FEDIS-a za televizijski opus.

Kada je dobila Sterijinu nagradu, izjavila je da joj je ona posebno draga jer se odnosi na ceo njen opus, a ne samo na jednu ulogu.

Nasleđe i uticaj

Nasleđe Svetlane Bojković meri se pre svega kroz širinu opusa. U pozorištu je igrala klasike i savremene komade, na filmu je ostavila uloge koje se i danas pominju, a na televiziji je stvorila likove koji su postali deo svakodnevnog govora. Emilija Popadić je, bez sumnje, jedan od njih.

Njen uticaj vidi se i van scene. Kao predsednica SDUS-a, javno je zastupala interese glumaca i pozorišta. Kasnije je isticala da bi se zalagala za primanje mladih u pozorište i za veće plate i penzije glumaca. Prema njenim rečima, umetnik treba da bude društveno angažovan, a gluma je za nju traganje za istinom.

Na kraju, ona je primer umetnice koja je kroz decenije održala ugled i kvalitet. Mlađe generacije glumica uče od nje kako se gradi lik, kako se vlada scenom i kako se poštuje reč. Zato njeno ime i dalje stoji uz pojmove kao što su otmenost, disciplina i profesionalizam.