Ko je Tomislav Nikolić

Tomislav Nikolić (Kragujevac, 15. februar 1952) srpski je političar koji je od 31. maja 2012. do 31. maja 2017. godine obavljao funkciju predsednika Srbije. Dugo je bio poznat kao zamenik lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, a 2008. godine osnovao je Srpsku naprednu stranku, sa kojom je došao na vlast.

Na predsedničke izbore izlazio je više puta. Tek iz trećeg pokušaja protiv Borisa Tadića, 2012. godine, uspeo je da pobedi. Njegova politička karijera obuhvata funkciju potpredsednika Vlade Srbije, potpredsednika Vlade Savezne Republike Jugoslavije i kratko predsedavanje Narodnom skupštinom.

Zbog promene političkog kursa, od radikalne retorike do podrške evropskim integracijama, Nikolić je ostao jedna od najviše komentarisanih ličnosti savremene srpske politike. U ovoj biografiji pratimo njegov put od građevinskog tehničara u Kragujevcu do čela države.

Poreklo, detinjstvo i mladost

Tomislav Nikolić rođen je 15. februara 1952. godine u Kragujevcu. Većina izvora navodi taj grad kao mesto rođenja, dok pojedini pominju selo Bajčetina kraj Kragujevca, pa se izvori u ovom detalju razlikuju. Otac Radomir bio je radnik, a majka Živadinka, rođena Đoković, domaćica.

Odrastao je u skromnim prilikama. U mladosti se bavio atletikom. Sam je kasnije govorio da je porodica bila siromašna, zbog čega je rano morao da počne da radi.

Obrazovanje

Nikolić je završio osnovnu školu u Kragujevcu, a zatim Srednju tehničku školu, građevinski smer. Prema njegovim rečima, posle toga je upisao Pravni fakultet, ali je studije prekinuo zbog materijalnih prilika i zaposlio se.

Kasnije je stekao visokoškolsku diplomu iz oblasti menadžmenta. Zvanične biografije navode različita zvanja, od master ekonomiste do diplomiranog menadžera, a izvori se razlikuju i u pogledu ustanove na kojoj je diplomirao.

Tokom predizborne kampanje 2012. godine deo opozicije i medija doveo je u pitanje okolnosti pod kojima je stekao diplomu. Nikolić je to odbacio i tužio dnevne listove Blic i Kurir, tražeći odštetu od četiri miliona evra.

Prvi poslovi u Kragujevcu

Radnu karijeru započeo je 1971. godine u građevinskom preduzeću „Žegrap“. Godine 1978. prešao je u kragujevačko preduzeće „22. decembar“, gde je radio kao rukovodilac službe investicija i održavanja.

Kasnije je bio tehnički direktor kragujevačkog javnog komunalnog preduzeća. U tom poslu bio je zadužen i za gradska groblja, zbog čega je dobio nadimak „Toma Grobar“. Izvori se razlikuju u pogledu redosleda tih poslova, ali se slažu da je u Kragujevcu radio u građevinarstvu i komunalnim službama do ulaska u politiku.

Ulazak u politiku i osnivanje Srpske radikalne stranke

Posle uvođenja višestranačja Nikolić je postao funkcioner Narodne radikalne stranke. Na njegovu inicijativu je 23. februara 1991. godine većina opštinskih odbora te stranke i mesnih odbora Šešeljevog Srpskog četničkog pokreta ujedinjena u Srpsku radikalnu stranku. Za predsednika je izabran Vojislav Šešelj, a Nikolić za potpredsednika.

Stranka je zastupala nacionalističku politiku. Nikolić je u tom periodu javno govorio o stvaranju Velike Srbije. Prema navodima medija, 1993. godine, tokom rata u Bosni i Hercegovini, Šešelj ga je na Romaniji proglasio za četničkog vojvodu. Od te ideje Nikolić je javno odstupio pred izbore 2012. godine, kada je izjavio da se teritorijalni integritet susednih država ne može dovoditi u pitanje.

Narodni poslanik i zatvorska kazna

Nikolić je narodni poslanik u Skupštini Srbije od ranih devedesetih. Izvori se razlikuju u pogledu prve godine mandata, pa neki navode 1991, a zvanična biografija stranke 1992. godinu. Prema zvaničnoj biografiji, bio je biran u svaki saziv parlamenta do prelaska na funkciju predsednika države.

Zbog političkog delovanja u vreme vladavine Slobodana Miloševića osuđen je 1995. godine na zatvorsku kaznu, koju je izdržavao u Gnjilanu. Zvanična biografija navodi da je kazna trajala dva meseca, dok drugi izvori pominju tri meseca, pa se podaci razlikuju.

Potpredsednik Vlade Srbije i Jugoslavije

U martu 1998. godine radikali su sa Socijalističkom partijom Srbije formirali koaliciju, pa je Nikolić 24. marta postao potpredsednik Vlade Srbije u kabinetu Mirka Marjanovića. Zvanična biografija navodi da je 14. juna 1999. podneo ostavku zbog odluke o dolasku stranih trupa na Kosovo, ali je tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović doneo uredbu po kojoj su svi članovi Vlade ostali na funkcijama.

Od 12. avgusta 1999. do 9. oktobra 2000. bio je potpredsednik savezne Vlade Jugoslavije, u kojoj je premijer bio Momir Bulatović. Njegov mandat završio se promenama posle izbora 2000. godine.

Zamenik Vojislava Šešelja i predsednički izbori do 2008.

Na jugoslovenskim izborima 2000. godine Nikolić je kandidat radikala za predsednika države. Prema dostupnim podacima, osvojio je treće mesto, iza Vojislava Koštunice i Slobodana Miloševića.

Kada je Šešelj u februaru 2003. godine otišao u Hag pred Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, Nikolić je preuzeo vođenje stranke kao njen zamenik. Tokom tog perioda, prema opisima analitičara, više je govorio o siromaštvu i nezaposlenosti, a manje o militantnom nacionalizmu.

Na predsedničkim izborima krajem 2003. dobio je 46,23 odsto glasova u prvom krugu, ali su izbori poništeni jer je izlaznost bila samo 38,8 odsto. Godine 2004. u prvom krugu osvojio je 30,1 odsto glasova, a u drugom krugu 27. juna izgubio je od Borisa Tadića rezultatom 45,4 prema 53,7 odsto. Na izborima 2008. godine pobedio je u prvom krugu sa 39,99 odsto, ali je u drugom krugu 3. februara izgubio od Tadića, osvojivši 47,97 odsto glasova.

Njegove izjave iz tog doba bile su predmet kritika. Na jednom skupu, 28. februara 2003, našalio se na račun povređene noge premijera Zorana Đinđića, a manje od dve nedelje kasnije Đinđić je ubijen. Nikolić se kasnije izvinio za te reči, rekavši da ih ne bi izgovorio da je znao šta će se dogoditi.

Kratko predsedavanje Narodnom skupštinom

Nikolić je 8. maja 2007. godine izabran za predsednika Narodne skupštine Srbije, i to sa 142 glasa, uz podršku Demokratske stranke Srbije, dok je njegova protivkandidatkinja Milena Milošević iz Demokratske stranke dobila 99 glasova. Izbor je izazvao reakcije u regionu, a posebno na Kosovu.

Na toj funkciji ostao je samo pet dana. Podneo je ostavku 13. maja, nakon što su Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije postigle dogovor o formiranju vlade, a 128 poslanika podnelo je predlog za njegovo razrešenje. Time je postao predsednik parlamenta sa najkraćim stažom u novijoj istoriji Srbije. Nasledio ga je Oliver Dulić.

Raskid sa radikalima i osnivanje Srpske napredne stranke

Dana 6. septembra 2008. godine Nikolić je neočekivano podneo ostavku na funkcije u Srpskoj radikalnoj stranci. Razlog je bio spor sa Šešeljem oko odnosa prema članstvu Srbije u Evropskoj uniji, jer se Nikolić tada opredelio za evropski put.

Zajedno sa grupom poslanika formirao je poslanički klub „Napred Srbijo“. Šešelj ga je u pismu članstvu nazvao izdajnikom, a Nikolić i njegova grupa su 12. septembra isključeni iz stranke. Nikolić je 24. septembra objavio da će nova stranka nositi ime Srpska napredna stranka, a osnivački kongres održan je 21. oktobra 2008. godine u Beogradu. Za predsednika je izabran Nikolić, a njegov zamenik postao je Aleksandar Vučić.

Opozicione godine i put do predsedničke pobede

Napredna stranka je brzo postala najjača opoziciona snaga. Nikolić je 5. februara 2011. godine, zajedno sa Milankom Karić, Velimirom Ilićem, Aleksandrom Vulinom i Aleksandrom Vučićem, organizovao protest ispred Narodne skupštine sa zahtevom za prevremene parlamentarne izbore. Prema policiji, okupilo se oko 55.000 ljudi.

Dana 16. aprila 2011. organizovao je još jedan veći protest, a tog jutra je započeo štrajk gladi i žeđi. Posle nekoliko dana, uz poziv Borisa Tadića da prekine štrajk, Nikolić je odustao, uz obrazloženje da se bliži Uskrs.

Na izborima 2012. godine vodio je kampanju pod sloganom „Pokrenimo Srbiju“. U prvom krugu 6. maja osvojio je 25,05 odsto glasova, a Tadić 25,31 odsto. U drugom krugu 20. maja pobedio je sa 51,16 odsto glasova, odnosno oko 1,55 miliona glasača. Tadić mu je čestitao na pobedi.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić

Nikolić je 24. maja 2012. godine podneo ostavku na mesto predsednika Srpske napredne stranke, uz obrazloženje da želi da bude predsednik svih građana. Na čelo stranke došao je Vučić. Zakletvu pred Narodnom skupštinom položio je 31. maja 2012, a svečano je inauguriran u zgradi Predsedništva u Beogradu, uz oko 1.200 zvanica. Evropski komesar Štefan File (češ. Štefan Füle) bio je najviši zvaničnik koji je prisustvovao ceremoniji.

Lideri Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Makedonije nisu prisustvovali inauguraciji, što se dovodilo u vezu sa njegovim izjavama o Srebrenici i Vukovaru. Tokom njegovog mandata premijeri su bili Mirko Cvetković, Ivica Dačić i, od 2014, Aleksandar Vučić.

Svoju prvu posetu u inostranstvu, kao novoizabrani predsednik, Nikolić je obavio u Briselu. Poruka koju je slao glasila je da Srbija ostaje na evropskom putu, što je bilo u kontrastu sa njegovom ranijom retorikom.

Evropski put i dijalog o Kosovu

Nikolićev mandat poklopio se sa najvažnijim koracima u pregovorima sa Evropskom unijom. Dana 19. aprila 2013. godine u Briselu su premijeri Srbije i Kosova, Ivica Dačić i Hašim Tači (alb. Hashim Thaçi), uz posredovanje visoke predstavnice EU Ketrin Ešton (engl. Catherine Ashton), postigli Briselski sporazum o normalizaciji odnosa. Dana 21. januara 2014. održana je prva međuvladina konferencija i počeli su pristupni pregovori.

Nikolić je u jednom intervjuu 2014. godine tvrdio da je upravo on predstavio javnosti i Vladi plan iz kog je u velikoj meri nastao Briselski sporazum. Sam sporazum obavljali su premijer i Vlada, a predsednik je imao ulogu u konsultacijama državnog vrha i u zvaničnim kontaktima sa evropskim partnerima. Procene o značaju sporazuma i dalje se razlikuju.

Odnosi sa susedima i izjave o Srebrenici

Početak Nikolićevog mandata obeležile su izjave koje su izazvale oštre reakcije u regionu. U intervjuu za crnogorsku televiziju 2012. rekao je da u Srebrenici nije bilo genocida, već teških ratnih zločina koje su počinili pojedini Srbi i koje treba kazniti. Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i zvaničnici iz Sarajeva ocenili su to kao negiranje presuda međunarodnih sudova. Slično je ponovio i u intervjuu za italijanski list Korijere dela Sera.

Dana 25. aprila 2013. godine, u intervjuu na bosanskohercegovačkoj državnoj televiziji, Nikolić se izvinio za zločine počinjene u ime Srbije, uključujući Srebrenicu, ali nije upotrebio reč genocid. Reakcije u Bosni i Hercegovini bile su podeljene: deo zvaničnika dočekao je izvinjenje kao iznenađenje, dok su drugi ukazivali na to da izostaje priznanje genocida.

Zasebna polemika vodila se oko izjave o Vukovaru koju je Frankfurter Algemajne Cajtung (nem. Frankfurter Allgemeine Zeitung) objavio u maju 2012. Predsedništvo je tada demantovalo da je takvu izjavu dao, a novinar lista je kasnije objavio audio-snimak razgovora.

Odnosi sa Rusijom i Kinom

Za vreme Nikolićevog mandata Srbija je zadržala politiku vojne neutralnosti i intenzivirala odnose sa Rusijom i Kinom. Nikolić je u intervjuu iz decembra 2014. istakao da Srbija nema obavezu da usklađuje spoljnu politiku sa Evropskom unijom pre članstva, kao i da sankcije Rusiji nisu razlog zbog kog se ne otvaraju pristupna poglavlja.

Vrhunac saradnje sa Kinom bila je poseta predsednika Si Đinpinga (kin. Xi Jinping) Srbiji od 17. do 19. juna 2016. godine, prva posle više od tri decenije. Nikolić i Si potpisali su zajedničku izjavu o uspostavljanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva, a dve zemlje zaključile su 22 sporazuma. Si Đinping je posetio i Železaru Smederevo, koju je kineska kompanija Hestil preuzela uz ugovor vredan 46 miliona evra.

Nikolić je odlikovao brojne strane državnike, među njima Vladimira Putina i Si Đinpinga, a od ruskog predsednika je, zauzvrat, 30. maja 2017. primio Orden prijateljstva.

Kontroverze tokom mandata

Pored izjava o Srebrenici i Vukovaru, Nikolić je kritikovan zbog nekoliko postupaka. Za Dan državnosti 2016. odlikovao je sudanskog predsednika Omara al Bašira (arap. Omar al-Bashir), kog traži Međunarodni krivični sud, a organizacije za ljudska prava pozvale su ga da povuče odlikovanje. Predsednik je to objasnio time što Sudan ne priznaje nezavisnost Kosova.

U januaru 2016. godine, prilikom postavljanja kamena temeljca za Centar izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu, izneo je tvrdnju o srpskom genetskom materijalu, što su ombudsman Saša Janković i deo opozicije ocenili kao neprimerenu izjavu. Kritike je izazvala i njegova izjava o ginekologiji, izrečena u septembru 2015. na skupu lekara.

Zbog velikog broja dodeljenih ordena mediji su ga poredili sa prethodnicima. Prema podacima koje je objavio list Danas, do početka 2016. dodelio je 85 odlikovanja.

Odlazak sa funkcije i život posle mandata

U februaru 2017. godine Nikolić je saopštio da se neće kandidovati za novi mandat i izrazio podršku Aleksandru Vučiću. Vučić ga je nasledio na funkciji predsednika Srbije 31. maja 2017.

Vlada Srbije je 2017. osnovala Nacionalni savet za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom, na čijem je čelu Nikolić. Rad tog tela, njegova kancelarija i troškovi izazvali su kritike dela medija i nevladinih organizacija, dok su članovi saveta tvrdili da je saradnja sa dve zemlje važna za Srbiju. Vlada je kasnije ponovo imenovala Nikolića na tu funkciju. Nikolić je isticao da ne prima platu, već penziju.

Privatni život

Tomislav Nikolić je oženjen Dragicom Nikolić, rođenom Ninković. Imaju dva sina, među kojima je Radomir. Porodica se tokom njegove političke karijere retko pojavljivala u javnosti.

Prema dostupnim podacima, Nikolić je živ. Posle mandata nastavio je da boravi u Beogradu, u rezidenciji koju je Vlada odredila za potrebe predsednika Nacionalnog saveta.

Knjige i publicistički rad

Nikolić je objavio više knjiga političke tematike, kojih prema nekim izvorima ima trinaest. Među njima su „Ni pobeda ni poraz“, „Sve za Kosovo i Metohiju“, „Oteta pobeda“, „Šešelja za predsednika“, „Kroz medijski mrak“, „U kandžama mržnje“, „Govorio sam“ i „Neokomunistički parlament“. Većina naslova nastala je iz njegovih političkih i parlamentarnih iskustava iz devedesetih godina.

Zanimljivosti

• Zvanična biografija navodi da je bio jedini poslanik biran u svaki saziv Skupštine od 1992. godine.
• Nadimak „Toma Grobar“ vezuje se za njegov posao u komunalnom preduzeću u Kragujevcu.
• Kao predsednik Narodne skupštine proveo je samo pet dana, što je najkraći staž u novijoj istoriji Srbije.
• Aprila 2011. započeo je štrajk gladi i žeđi kako bi izborio prevremene izbore.
• Pobedu na predsedničkim izborima 2012. odneo je iz trećeg dvoboja sa Borisom Tadićem.
• Nikolić je primio najmanje jedanaest stranih odlikovanja tokom mandata.

Nagrade i priznanja

Tokom mandata Nikolić je primio brojna strana odlikovanja. Među njima su kiparski Orden Makarija Trećeg (januar 2013), ukrajinski Orden za zasluge (jun 2013), grčki Orden Spasitelja (jun 2013), jermenski Orden slave (oktobar 2014), kubanski Orden Hozea Martija (maj 2015), alžirski Nacionalni orden za zasluge (maj 2016), kazahstanski Orden prijateljstva (avgust 2016), portugalski Orden princa Henrika (januar 2017), beloruski Orden prijateljstva naroda (maj 2017) i ruski Orden prijateljstva (maj 2017).

Orden Republike Srpske uručio mu je 9. januara 2018. Milorad Dodik. Episkop valjevski Milutin odlikovao ga je 2014. medaljom Sveti vladika Nikolaj. Počasni je građanin Čačka (2013), Trebinja (2013), Berana (2015) i Pekinga (2017).

Nasleđe i uticaj

Nikolićevo političko nasleđe ocenjuje se na različite načine. Njegovi pristalice ističu da je uspeo da od radikalne stranke stvori snažnu parlamentarnu snagu, da je pokrenuo pristupne pregovore sa Evropskom unijom i da je učvrstio odnose sa velikim silama. Kritičari ukazuju na njegovu raniju retoriku, izjave o Srebrenici i Vukovaru i na brzinu kojom je menjao stavove.

Srpska napredna stranka, koju je osnovao, ostala je dominantna politička snaga u zemlji pod vođstvom njegovog dugogodišnjeg saradnika Aleksandra Vučića. Time je Nikolić ostavio trag u modernoj političkoj istoriji Srbije, bez obzira na to kako se njegova uloga u njoj procenjuje.