Ko je Ibrahim Rugova

Ibrahim Rugova (Crnce kod Istoka, 2. decembar 1944 – Priština, 21. januar 2006) bio je albanski književnik, književni kritičar i političar sa Kosova i Metohije. Osnivač je i dugogodišnji predsednik Demokratskog saveza Kosova (DSK), stranke koju je 1989. godine pokrenuo kao odgovor na ukidanje pokrajinske autonomije.

Tokom devedesetih godina 20. veka bio je najuticajniji političar među Albancima na Kosovu i Metohiji. Zalagao se za nezavisnost, ali isključivo mirnim sredstvima, zbog čega su ga novinari i mnogi posmatrači prozvali „Gandijem Balkana“. Godine 1992. izabran je za predsednika samoproglašene Republike Kosovo, koju je tada zvanično priznavala samo Albanija, a 2002. godine Skupština Kosova izabrala ga je za predsednika u okviru privremenih institucija pod upravom Ujedinjenih nacija.

Pre ulaska u politiku Rugova je bio poznat kao teoretičar književnosti, urednik i istraživač u Albanološkom institutu u Prištini. Studirao je u Parizu kod Rolana Barta (franc. Roland Barthes), objavio više knjiga eseja i studija, a u javnosti je ostao prepoznatljiv po svilenom šalu i smirenom nastupu. Njegov put, od mirnog otpora preko ratnih godina do predsedničke funkcije, i danas izaziva različite ocene, što ovu biografiju čini zanimljivom svakome ko prati noviju istoriju Balkana.

Poreklo i detinjstvo

Ibrahim Rugova rođen je 2. decembra 1944. godine u selu Crnce (alb. Cërrcë) u opštini Istok, na zapadu Kosova i Metohije. Poticao je iz porodice koja se vodi kao ogranak albanskog plemena Kelmendi. Izvori se razlikuju kada je reč o društvenom položaju porodice: jedni navode da je pripadala krupnim zemljoposednicima, a drugi da se bavila trgovinom.

Rodio se pred sam kraj Drugog svetskog rata. Veći deo Kosova i Metohije tada je bio pripojen Albaniji pod italijanskom, a od 1943. godine pod nemačkom upravom. Krajem novembra 1944. godine jugoslovenski partizani, uz bugarsku vojsku, ponovo su uspostavili vlast na ovom području.

Porodično iskustvo obeležilo je njegovo detinjstvo od samog početka. Prema više izvora, otac Uke Rugova i deda Rruste Rugova pogubljeni su početkom 1945. godine, svega mesec dana nakon njegovog rođenja, od strane jugoslovenskih komunista. Albanski izvori navode datum 10. januar 1945. Rugova je tako odrastao bez oca, a pojedini autori smatraju da je rano iskustvo gubitka oblikovalo njegov pogled na svet.

Obrazovanje

Osnovnu školu Rugova je završio u Istoku, a gimnaziju u Peći, gde je maturirao 1967. godine. Zatim je upisao tek osnovani Univerzitet u Prištini, na Filozofskom fakultetu, na odseku za albanski jezik i književnost. Kao student učestvovao je u kosovskim demonstracijama 1968. godine, a u to vreme se, prema dostupnim podacima, uključio i u Savez komunista Jugoslavije.

Diplomirao je 1971. godine, a potom je nastavio kao istraživač usredsređen na teoriju književnosti. Tokom školske 1976/1977. godine boravio je u Parizu na Višoj praktičnoj školi (franc. École Pratique des Hautes Études), gde je radio pod vođstvom Rolana Barta, istaknutog teoretičara i kritičara. Doktorirao je na Univerzitetu u Prištini 1984. godine. Većina izvora navodi tu godinu, dok pojedini pominju 1986. Doktorska teza bavila se pravcima i pretpostavkama albanske književne kritike.

Akademsko priznanje stiglo je i kasnije. Godine 1996. izabran je za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti Kosova, a iste godine mu je Univerzitet Pariz VIII dodelio počasni doktorat.

Početak karijere i književni rad

Posle studija Rugova je radio kao naučni saradnik u Albanološkom institutu u Prištini, gde je jedno vreme bio i glavni urednik časopisa Gjurmime albanologjike („Albanološka istraživanja“). Bavio se i novinarstvom. Tokom sedamdesetih godina uređivao je studentski list Bota e re („Novi svet“) i časopis Dituria („Znanje“). Prema pojedinim izvorima, kasnije je stekao i profesorsko zvanje na Univerzitetu u Prištini.

Objavio je oko deset knjiga eseja, studija i književne kritike, kao i sopstvenu poeziju. U njegovim delima stalno se prepliću književnost, jezik i pitanje albanskog identiteta. Među najvažnijim naslovima su:

• Prekje lirike („Lirski dodiri“, eseji, 1971);
• Kah teoria („Ka teoriji“, eseji, 1978);
• Bibliografija albanske književne kritike 1944–1974 (1976, zajedno sa Isakom Šemom);
• Kritika letrare (nga De Rada te Migjeni) („Književna kritika“, antologija sa komentarima, 1979, zajedno sa Sabrijem Hamitijem);
• Strategjia e kuptimit („Strategija značenja“, eseji, 1980);
• Vepra e Bogdanit 1675–1685 (studija o Bogdanijevom delu, 1982);
• Kahe dhe premisa të kritikës letrare shqiptare 1504–1983 („Pravci i pretpostavke albanske književne kritike 1504–1983“, 1986);
• Refuzimi estetik („Estetsko odbijanje“, eseji, 1987);
• Pavarësia dhe demokracia („Nezavisnost i demokratija“, intervjui i prigodni tekstovi, 1991);
• La question du Kosovo (razgovori sa francuskim autorima, Pariz, 1994, sa predgovorom Ismaila Kadarea);
• Kompleti i veprave (sabrana dela u osam tomova, 2005).

Raskid sa komunističkim vlastima

Godine 1988. Rugova je izabran za predsednika Udruženja književnika Kosova, što mu je donelo znatno veći ugled u javnosti. Jedan izvor navodi 1998. godinu, ali većina izvora, uključujući britanski list The Guardian, pominje 1988.

Krajem osamdesetih tenzije na Kosovu i Metohiji naglo su porasle. Albanci su bili nezadovoljni svojim položajem, a deo srpskog stanovništva kritikovao je politiku pokrajinskih vlasti. Godine 1989. srpske vlasti pod vođstvom Slobodana Miloševića donele su mere kojima je pokrajinska autonomija vraćena na nivo pre Ustava iz 1974. godine. Prema procenama koje se navode u literaturi, oko 130.000 Albanaca ostalo je bez posla, a policija je gotovo u potpunosti očišćena od Albanaca.

Rugova je bio među potpisnicima „Apela 215 kosovskih intelektualaca“ protiv promene statusa pokrajine. Nakon što je zatražio izmene ustava, isključen je iz Saveza komunista. Prema navodima portala Gazeta Tema, u junu 1989. godine, u jeku obeležavanja šest vekova od Kosovske bitke, našao se na udaru zbog jednog intervjua, a Socijalistički savez je tražio da mu se oduzme članstvo u Udruženju književnika. Tako je književnik postepeno postao politički akter.

Osnivanje Demokratskog saveza Kosova

Demokratski savez Kosova osnovan je 23. decembra 1989. godine, a Rugova je izabran za njegovog prvog predsednika. Prema izvorima, to je bila prva stranka na Kosovu i Metohiji koja se otvoreno suprotstavila vladajućem komunističkom režimu. Cilj stranke bio je da se nezavisnost Kosova i Metohije postigne mirnim putem.

Stranka je brzo stekla masovnu podršku. Prema procenama koje se navode u literaturi, u njoj je u roku od nekoliko meseci bilo učlanjeno oko 700.000 ljudi, odnosno gotovo celokupno odraslo albansko stanovništvo. Rugova je time postao neprikosnoveni lider svoje zajednice.

Paralelne institucije i politika nenasilnog otpora

Albanci su bojkotovali jugoslovenske i srpske izbore, tvrdeći da bi učešće legitimisalo Miloševićevu vlast. Umesto toga, DSK je stvorio paralelni sistem institucija. U njemu su postojali sopstveni obrazovni i zdravstveni servisi za albansko stanovništvo, a sredstva su uglavnom dolazila od dijaspore, pre svega iz Nemačke i Sjedinjenih Američkih Država. Srpske i jugoslovenske vlasti ovaj sistem su smatrale nezakonitim i vršile su pritisak na aktiviste DSK-a, ali stranka nije zabranjena, a Rugovi je dozvoljeno da putuje u inostranstvo.

Rugova je podržavao nezavisnost, ali je odlučno odbacivao upotrebu sile. Dok su se u susedstvu vodili ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, plašio se da bi oružani sukob na Kosovu i Metohiji doneo sličan krvavi ishod. Zato je zastupao politiku pasivnog otpora, uz stalno traženje podrške Zapada. Naglašavao je i nasleđe antičke Dardanije, kako bi ojačao identitet svog naroda i opravdao približavanje Evropi i Americi.

Izbori 1992. i 1998. godine

Albanci su 24. maja 1992. godine organizovali sopstvene izbore koje su vlasti u Beogradu ignorisale. Rugova je tada izabran za predsednika samoproglašene Republike Kosovo, dok je parlament izabran na tim izborima ostao bez mogućnosti da zaseda. Za predsednika vlade bio je izabran Bujar Bukoši (alb. Bujar Bukoshi), koji je delovao iz Nemačke. Ova tvorevina imala je zvanično priznanje samo Albanije.

U martu 1998. godine Rugova je ponovo izabran za predsednika na neslužbenim izborima. DSK je tada osvojio većinu mesta u albanskoj skupštini. Izvori se razlikuju oko tačnog datuma prvih izbora (neki navode i januar 1992), ali većina pominje 24. maj.

Dejtonski sporazum i sporazum o obrazovanju

Dejtonski sporazum iz 1995. godine okončao je rat u Bosni i Hercegovini, ali se u njemu nije pominjalo Kosovo i Metohija. To je ozbiljno oslabilo Rugovin položaj. Među Albancima su se pojavili radikalniji glasovi koji su tvrdili da samo oružani ustanak može privući pažnju sveta i da je nenasilna politika pokazala svoje granice.

Rugova je 1. septembra 1996. godine potpisao sa Slobodanom Miloševićem sporazum o obrazovanju, kojim se pokušalo rešiti pitanje školovanja albanske dece. Pristalice su to videle kao praktičan korak, dok su ga kritičari smatrali ustupkom. Isti sporazum je ujedno bio jedan od retkih direktnih dogovora između dve strane tokom devedesetih.

Pojava OVK i slabljenje uticaja

Tokom 1997. godine na scenu je stupila Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), koja je započela oružane napade. Odgovor srpskih snaga bio je snažan, a do 1998. godine OVK je izrasla u veću gerilsku vojsku. Prema podacima iz literature, oko 100.000 Albanaca postalo je izbeglo, a pokrajina se našla na ivici otvorenog sukoba.

Rugova je 15. maja 1998. godine u Beogradu razgovarao sa Miloševićem, a kasnije je svedočio da tada nije postignut nikakav stvarni napredak. U decembru 1998. godine primio je Saharovljevu nagradu Evropskog parlamenta za slobodu mišljenja. Ipak, njegov politički uticaj je opadao. U februaru 1999. godine, uoči pregovora u Rambujeu, na čelo albanske delegacije postavljen je Hašim Tači (alb. Hashim Thaçi), politički predstavnik OVK, a ne Rugova.

Rambuje, bombardovanje i susret sa Miloševićem

Pregovori u Rambujeu nisu doneli sporazum, a krajem marta 1999. godine NATO je započeo kampanju bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Rugova je prvih nedelja rata proveo sa porodicom u kućnom pritvoru u Prištini. Prema njegovom kasnijem svedočenju pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju, 31. marta 1999. u njegovu kuću su ušli vojnici i stavili ga pod nadzor.

Početkom aprila 1999. godine odveden je u Beograd, gde je javno prikazan na državnoj televiziji u razgovoru sa Miloševićem. Datum se u izvorima razlikuje (1. ili 2. april). Potpisan je kratak tekst o opredeljenju za politički proces. Rugova je kasnije tvrdio da je susret bio nameštena predstava za propagandne potrebe i da je u Beograd otišao pod pritiskom. Taj događaj mu je nanio ozbiljnu štetu u delu albanske javnosti.

Izgnanstvo u Italiji i povratak

Poslednji put se sa Miloševićem sastao 4. maja 1999. godine, kada mu je odobreno da napusti zemlju. Sutradan, 5. maja, sa porodicom je avionom italijanske vojske otputovao u Rim. U organizaciji njegovog odlaska učestvovala je Zajednica Sant Egidio, a razgovore sa Beogradom vodio je italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini.

U Rimu je izjavio da nije izdajnik svog naroda i da je morao da pokuša da razgovara sa Miloševićem. Ipak, njegov povratak na Kosovo i Metohiju kasnio je, što mu je takođe donelo kritike. Sredinom jula 1999. godine, 15. jula, kratko je došao u Prištinu i pozvao na pomirenje, a konačan povratak usledio je kasnije tog meseca. Izvori se razlikuju oko tačnog datuma konačnog povratka, ali se slažu da je dočekan kao heroj.

Vlast pod upravom Ujedinjenih nacija

Posle rata stvarna vlast pripala je misiji Ujedinjenih nacija (UNMIK). Rugova je formalno ostao predsednik, a Hašim Tači je od aprila te godine vodio privremenu vladu. Dana 15. decembra 1999. godine dogovoreno je da se vlast deli u okviru Privremenog administrativnog veća, u kojem su, pored Rugove i Tačija, bili Redžep Čosja i Rada Trajković, uz predstavnike UN Bernara Kušnera (franc. Bernard Kouchner) i kasnije Hansa Hekeruta.

Uprkos političkoj šteti koju je pretrpeo tokom rata, Rugova je ubrzo povratio podršku. Deo Albanaca odvratila je percepcija da se OVK bavi organizovanim kriminalom i nasiljem prema političkim protivnicima. Na lokalnim izborima u oktobru 2000. godine DSK je osvojio oko 58 odsto glasova, dok je Demokratska partija Kosova, povezana sa OVK, dobila oko 27 odsto. Isti trend potvrđen je i na parlamentarnim izborima 2001. godine.

U maju 2002. godine Rugova je kao svedok svedočio u Hagu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, i opisao događaje iz 1999. godine.

Predsednik Kosova i Metohije pod upravom UN

Skupština Kosova izabrala je 4. marta 2002. godine Ibrahima Rugovu za predsednika, ovaj put uz priznanje međunarodne zajednice. Nastavio je da se zalaže za potpunu nezavisnost, ali uz uslov da se ona postigne mirnim putem i uz saglasnost svih strana. Vodio je politiku bliskih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom unijom.

Njegov postepeni pristup kritikovali su radikalniji krugovi, ali je pokušavao da privuče i pristalice bivše OVK. U novembru 2004. godine za predsednika vlade imenovao je Ramuša Haradinaja (alb. Ramush Haradinaj), nekadašnjeg komandanta OVK, a u decembru iste godine Skupština ga je ponovo izabrala za predsednika. I pored toga, suočavao se sa nasilnom opozicijom. Dana 15. marta 2005. godine izbegao je atentat kada je eksplodirala bomba u kontejneru pored koga je prolazio njegov automobil, i tom prilikom nije povređen.

Bolest i smrt

Rugova je 30. avgusta 2005. godine otputovao u američku vojnu bolnicu Landštul u Nemačkoj radi lečenja, nakon prethodnih pregleda u Prištini i u američkoj bazi Kamp Bondstil. Nedelju dana kasnije vratio se na Kosovo i Metohiju, a 5. septembra 2005. javno je objavio da boluje od raka pluća, uz poruku da neće podneti ostavku. Hemoterapiju su mu u rezidenciji u Prištini sprovodili američki vojni lekari.

Preminuo je 21. januara 2006. godine u Prištini, u 61. godini. Prema izvorima, na jednom od poslednjih javnih nastupa poručio je da jedino nezavisnost nije ostvarena te godine, ali da će biti ostvarena 2006. Razgovori o budućem statusu pokrajine bili su planirani za februar 2006. godine, ali ih je njegova smrt odložila.

Sahranjen je 26. januara 2006. godine u Prištini, na brdu u naselju Velanija, uz državne počasti. Proglašeno je pet dana žalosti, a prema procenama pogrebu je prisustvovalo i do pola miliona ljudi. Među gostima bili su šef evropske diplomatije Havijer Solana i šef misije UN Seren Jesen-Petersen. Prema navodima izvora, predstavnici Islamske zajednice izveli su i islamske molitve.

Za njim je na čelo DSK-a i na mesto predsednika došao Fatmir Sejdiju (alb. Fatmir Sejdiu). Privremene institucije u Prištini jednostrano su proglasile nezavisnost 2008. godine, što Srbija ne priznaje.

Privatni život

Ibrahim Rugova bio je oženjen suprugom Fanom i imao je troje dece: Mendima, Ukea i Teutu. Prema izveštaju Slobodne Evrope iz 2016. godine, sin Uke Rugova je na jednim od kasnijih izbora bio na listi Alijanse za budućnost Kosova, a ne DSK-a, i pozivao je politički spektar na saradnju.

Sa porodicom je tokom svog predsedničkog mandata živeo u Prištini. Od javnih podataka o njegovom privatnom životu malo toga je potvrđeno, a jedan od njegovih bliskih saradnika, Sabri Hamiti, opovrgao je glasine o njegovom navodnom prelasku u katoličanstvo. Rugova je sebe, prema istom izvoru, nazivao „simboličnim muslimanom“.

Zanimljivosti

• Bio je lako prepoznatljiv po svilenom šalu koji je nosio gotovo uvek. Američki nedeljnik Newsweek je taj izgled opisao kao spoj pariskog egzistencijalizma i intelektualnog stila.
• Posetiocima je poklanjao komade minerala i kristale iz svoje zbirke. Diplomate su, prema izvorima, upoređivale veličinu poklonjenog kristala kako bi zaključile kakav je utisak ostavio sastanak.
• Bio je poznat kao strastveni pušač.
• Dan nakon njegove smrti, prištinski list Kosova Sot nazvao ga je „Gandijem Balkana“.
• Na Kosovu i Metohiji često ga nazivaju „Ati i Kombit“ (Otac nacije) i „Ati themeltar“ (Osnivač).
• Autoput R7 koji povezuje Kosovo i Metohiju sa Albanijom nosi njegovo ime od 2013. godine.

Nagrade i priznanja

• 1995: Nagrada za mir Fondacije Paul Litzer, Danska.
• 1996: Počasni doktorat Univerziteta Pariz VIII.
• 1998: Saharovljeva nagrada Evropskog parlamenta za slobodu mišljenja.
• 1998: Nagrada Homo Homini organizacije People in Need za zaštitu ljudskih prava.
• 1999: Nagrada za mir grada Minstera, Nemačka; počasni građanin Venecije, Milana i Brešije.
• 2000: Nagrada za mir Demokratske unije Katalonije, Barselona.
• 2003: Priznanje „Evropski senator časti“.
• 2004: Počasni doktorat Univerziteta u Tirani; nagrada „Evropa“ Fondacije Kudenhove-Kalergi.
• 2005: Posebno priznanje Gradskog saveta Njujorka.
• 2006: Orden narodne zastave Albanije (posthumno).
• 2007: Orden „Heroj Kosova“ (posthumno).

Nasleđe i uticaj

U albanskoj javnosti Ibrahim Rugova ostao je upamćen kao simbol mirne borbe i političkog otpora. Godišnjice njegove smrti obeležavaju se komemorativnim akademijama, polaganjem cveća na njegov grob i govorima državnog vrha. Povodom desetogodišnjice smrti, 2016. godine, tadašnji lider DSK-a Isa Mustafa ocenio ga je kao čoveka koji je postavio temelje kosovske državnosti.

Ocene o njegovoj ulozi se ipak razlikuju. Pristalice ističu da je spasao stanovništvo od rata u Bosanskom stilu i obezbedio podršku Zapada. Kritičari, uključujući deo albanske javnosti, zamerali su mu krutost devedesetih, sporu dinamiku i odlazak u Beograd 1999. godine. Srpske i jugoslovenske vlasti su, s druge strane, njegove paralelne institucije smatrale nezakonitim. Upravo zato Rugova ostaje jedna od najspornijih i najproučavanijih ličnosti novije balkanske istorije.