Ko je Milo Đukanović

Milo Đukanović (Nikšić, 15. februar 1962) crnogorski je političar i ekonomista, jedna od najuticajnijih i najspornijih ličnosti savremene crnogorske istorije. Više od tri decenije obavljao je najviše državne funkcije: bio je premijer u više mandata, a predsednik Crne Gore od 1998. do 2002. i ponovo od 2018. do 2023. godine.

Na političku scenu stupio je kao mlad funkcionar Saveza komunista, a sa 29 godina postao je najmlađi premijer u Evropi. Kao lider Demokratske partije socijalista (DPS) vodio je pokret za obnovu crnogorske nezavisnosti, potvrđene na referendumu 2006. godine, a kao premijer uveo je zemlju u NATO 2017. godine.

Istovremeno, njegova dugogodišnja vladavina ostala je predmet oštrih rasprava. Kritičari su mu zamerali koncentraciju vlasti i veze sa poslovnim krugovima, dok su ga pristalice smatrale graditeljem države i evropskog puta Crne Gore. Ova biografija prati njegov život i karijeru na osnovu proverljivih izvora.

Rani život i detinjstvo

Milo Đukanović rođen je 15. februara 1962. godine u Nikšiću, u tadašnjoj Narodnoj Republici Crnoj Gori u sastavu Jugoslavije. Roditelji su mu Radovan i Stana Đukanović, rođena Maksimović. Prema Vikipediji, ime je dobio po rođaku po ocu koji se u Prvom svetskom ratu borio uz njegovog dedu Blaža.

Ima stariju sestru Anu, koja je advokatica, i mlađeg brata Aleksandra, poznatog kao Aco (rođen 1965), koji se bavi biznisom. Porodica je poticala iz nikšićkog kraja.

Osnovnu i srednju školu većina izvora vezuje za Nikšić. Pojedini mediji, međutim, navode da se porodica sredinom sedamdesetih preselila u Titograd, današnju Podgoricu, pa se izvori u tom delu razlikuju. Nakon srednje škole upisao je studije u Titogradu.

Obrazovanje

Đukanović je studirao na Ekonomskom fakultetu Univerziteta „Veljko Vlahović“ u Titogradu, današnjeg Univerziteta Crne Gore. Diplomirao je 1986. godine, a njegovo područje bilo je turizam.

Politikom se bavio još tokom studija. Prema podacima Radija Slobodna Evropa, već kao student vodio je omladinsku organizaciju, a odmah po završetku fakulteta postao je profesionalni omladinski funkcioner. Zbog toga je njegova karijera od početka bila vezana za politiku, a ne za privredu.

Početak karijere i antibirokratska revolucija

Član Saveza komunista postao je 1979. godine. Od 1986. do 1988. bio je član Predsedništva Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine Crne Gore, zatim član Predsedništva Saveza socijalističke omladine Jugoslavije i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Prema pisanju lista Vreme, bio je najmlađi član tog partijskog tela u njegovom poslednjem sazivu.

Prekretnica je nastupila u januaru 1989. godine. Tokom takozvane antibirokratske revolucije, masovni protesti smenili su dotadašnje rukovodstvo Crne Gore. Na vlast je tada došla grupa mladih funkcionera, koje su mediji nazvali „mladi, lepi i pametni“: Đukanović, Momir Bulatović i Svetozar Marović, uz Milicu Pejanović-Đurišić. Svi su u to vreme važili za bliske saradnike Slobodana Miloševića.

Radoje Kontić preuzeo je 1989. mesto predsednika Izvršnog veća, a Đukanović je od 1989. do 1991. obavljao dužnost sekretara Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore. Na prvim višestranačkim izborima krajem 1990. izabran je za poslanika u Skupštini Crne Gore.

Prvi premijerski mandat (1991–1998)

Milo Đukanović je 15. februara 1991, na svoj 29. rođendan, izabran za predsednika Vlade Crne Gore. Time je postao najmlađi premijer u Evropi. Stranka koju je vodio promenila je 22. juna 1991. naziv u Demokratsku partiju socijalista Crne Gore.

Njegov prvi mandat poklopio se sa raspadom Jugoslavije. Prema pisanju Radija Slobodna Evropa, 1991. godine crnogorske jedinice učestvovale su u vojnoj akciji protiv Dubrovnika. Na referendumu 1992. godine većina građana Crne Gore izjasnila se za zajedničku državu sa Srbijom.

Devedesetih su zemlju pogodile međunarodne sankcije i ekonomska kriza. Kritičari su kasnije tvrdili da je šverc cigareta u tom periodu bio važan izvor prihoda državnog budžeta, što je Đukanović uvek osporavao u pogledu lične umešanosti. Više o toj temi nalazi se u odeljku o kontroverzama.

Sukob sa Momirom Bulatovićem i predsednički mandat (1998–2002)

Sredinom devedesetih došlo je do razlaza između Đukanovića i Momira Bulatovića. Povod je bio odnos prema Miloševiću, od koga se Đukanović, uz podršku međunarodne zajednice, sve više udaljavao. Spor je podelio DPS na dva krila.

U julu 1997. Đukanović je na predsedničkim izborima tesnom razlikom pobedio Bulatovića. Bulatovićevi pristalice su potom osnovale Socijalističku narodnu partiju. Đukanović je funkciju predsednika Crne Gore preuzeo u januaru 1998. i obavljao je do 2002. godine (pojedini izvori navode 2003).

Tokom NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. Crna Gora je ostala neutralna, što analitičari često ističu kao jedan od njegovih najvećih političkih poteza. Iste godine formirana je Koalicija za evropsku Crnu Goru, koja je postala nosilac njegove politike. Nakon Beogradskog sporazuma nastala je državna zajednica Srbije i Crne Gore, na čijem čelu je od 2003. bio Svetozar Marović. Đukanović se početkom 2003. vratio na mesto premijera.

Put do nezavisnosti Crne Gore

Đukanović, koji je ranije bio saveznik Beograda, sve više je zagovarao samostalnost Crne Gore. Referendum o državnom statusu održan je 21. maja 2006. uz posredovanje Evropske unije i izaslanika Miroslava Lajčaka. Postavljen je neobično visok prag od 55 odsto glasova „za“.

Prema zvaničnim rezultatima, na referendum je izašlo oko 86,5 odsto birača, a za nezavisnost se izjasnilo oko 55,5 odsto glasača. Tako je prag premašen za malu razliku. Reč je o drugom referendumu o državnom statusu, budući da je onaj iz 1992. godine imao suprotan ishod.

Na izborima 10. septembra 2006. Koalicija za evropsku Crnu Goru osvojila je apsolutnu većinu. Đukanović je potom najavio povlačenje iz politike zbog želje da se posveti biznisu, a funkciju premijera napustio je 10. novembra 2006.

Povratak na mesto premijera (2008–2016)

Đukanović se u politiku vratio 29. februara 2008. kao predsednik Vlade. Pod njegovim vođstvom Crna Gora je priznala nezavisnost Kosova i Metohije, što je izazvalo oštre reakcije u Srbiji. U decembru 2010. najavio je povlačenje, a naslednik mu je postao Igor Lukšić.

Na čelo Vlade vratio se 4. decembra 2012. Iste godine Crna Gora je dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Poslednje godine njegovog mandata obeležili su protesti opozicije 2015. i 2016. i raskid DPS-a sa koalicionim partnerom SDP-om u januaru 2016.

Na parlamentarnim izborima u oktobru 2016. DPS je ostao najveća stranka, sa oko 41 odsto glasova i 36 poslaničkih mesta. Đukanović je funkciju premijera napustio 28. novembra 2016, a nasledio ga je Duško Marković.

Ulazak u NATO i evropski put

Ulazak u NATO bio je jedan od ključnih ciljeva njegovih vlada. Protokol o pristupanju potpisan je u Briselu 19. maja 2016, u prisustvu generalnog sekretara Jensa Stoltenberga. Skupština Crne Gore ratifikovala je članstvo 28. aprila 2017. na Cetinju, a zemlja je postala članica Alijanse u junu 2017.

Taj korak duboko je podelio crnogorsko društvo. Opozicione stranke bliske Srbiji i Rusiji bile su protiv, dok je Đukanović tvrdio da samo građani Crne Gore imaju pravo da biraju put zemlje. Evropski put nastavljen je i nakon njegovog odlaska sa vlasti, uz pregovore o članstvu koji traju i danas.

Navodni državni udar 2016. godine

Crnogorsko tužilaštvo tvrdilo je da je za dan parlamentarnih izbora, 16. oktobra 2016, bio planiran državni udar u kojem bi bio smenjen i ubijen premijer Đukanović. Cilj zavere, prema optužnici, bio je sprečavanje ulaska zemlje u NATO.

Viši sud u Podgorici je 9. maja 2019. u prvom stepenu osudio 13 osoba, među kojima su dvojica ruskih obaveštajaca u odsustvu i dvojica opozicionih lidera, Andrija Mandić i Milan Knežević. Opozicija je sve vreme tvrdila da je zavera izmišljena radi pobede DPS-a na izborima.

Apelacioni sud je u februaru 2021. ukinuo presudu i naložio ponovno suđenje. Viši sud je potom, u julu 2023, oslobodio svih 13 optuženih. Tako se ovaj slučaj i dalje različito tumači u domaćoj i međunarodnoj javnosti.

Predsednik Crne Gore (2018–2023)

Đukanović je pobedio na predsedničkim izborima 15. aprila 2018, a funkciju je preuzeo 20. maja 2018. Za to vreme smenjivale su se tri vlade, na čelu sa Duškom Markovićem, Zdravkom Krivokapićem i Dritanom Abazovićem. Na osmom kongresu DPS-a 2019. ponovo je jednoglasno izabran za predsednika stranke, koju vodi od 1998.

Prekretnica je bila 30. avgust 2020. Na parlamentarnim izborima opozicija je prvi put u tri decenije osvojila više glasova od DPS-a i partnera, pa je stranka prešla u opoziciju. Vlada Zdravka Krivokapića formirana je 4. decembra 2020. Đukanović je u septembru 2020. optužio srpskog predsednika Aleksandra Vučića za mešanje u unutrašnja pitanja Crne Gore.

U oktobru 2021. Đukanović i njegov sin Blažo pominjani su u međunarodnom novinarskom istraživanju Pandora Papers. Pred kraj mandata raspustio je parlament i zakazao vanredne izbore za jun 2023.

Izborni poraz 2023. i odlazak sa čela DPS

Na predsedničkim izborima 2023. Đukanović je u prvom krugu, 19. marta, osvojio oko 35 odsto glasova i bio prvi, ispred Jakova Milatovića sa oko 29 odsto. U drugom krugu, 2. aprila, Milatović ga je pobedio sa oko 60 odsto glasova, naspram oko 40 odsto. Izlaznost je iznosila oko 70 odsto.

Đukanović je priznao poraz i čestitao pobedniku. Prema izveštajima, celokupna opozicija podržala je Milatovića u drugom krugu. Tako je završena vlast koja je, uz prekide, trajala od februara 1991. godine, dugo oko 32 godine.

Početkom aprila 2023. povukao se sa čela DPS-a, a na njegovo mesto došao je Danijel Živković. Prema Vikipediji, od 2023. vodi se kao nezavisni političar. Na vanrednim izborima 11. juna 2023. pobedio je pokret Evropa sad Milojka Spajića, dok je koalicija koju je predvodio DPS završila druga.

Kontroverze i sudski postupci

Najpoznatija kontroverza vezana je za švercu cigareta. Tužilaštva u Napulju i Bariju vodila su istragu o umešanosti crnogorskih zvaničnika u međunarodni lanac šverca duvana. Napuljsko tužilaštvo je 2002. tražilo nalog za hapšenje Đukanovića, ali je italijanski sudija 2003. odbio zahtev uz obrazloženje da uživa imunitet. Đukanović je u martu 2008. u Bariju saslušavan više od šest sati, pozvavši se na imunitet.

Kada je tužilaštvo u Bariju 2009. podiglo optužnicu protiv drugih osoba, Đukanović je izostavljen zbog imuniteta. Đukanović je uvek poricao ličnu umešanost, tvrdeći da je tranzitna trgovina bila zakonita. Ni protiv njega nikada nije vođeno suđenje.

Specijalno državno tužilaštvo je u avgustu 2025. zbog zastarelosti odbacilo krivičnu prijavu u aferi Telekom protiv Đukanovića, njegove sestre Ane i drugih osoba. Đukanović je izjavio da je razlog nepostojanje krivičnog dela. Agencija za sprečavanje korupcije je u novembru 2025. utvrdila da njegovi satovi nisu prijavljeni u izveštajima o imovini, ali je Upravni sud u junu 2026. poništio tu odluku jer nije bila dovoljno određena.

U septembru 2026. podneta je krivična prijava protiv Đukanovića i još nekoliko osoba zbog sumnje u zloupotrebu službenog položaja u vezi sa nabavkom struje za Kombinat aluminijuma Podgorica. Reč je o prijavi, a ne o presudi, pa za sve navode važi pretpostavka nevinosti.

Privatni život

Milo Đukanović je oženjen Lidijom, rođenom Kuč, po zanimanju diplomiranom pravnicom. Upoznali su se preko košarke, koja je njegov omiljeni rekreativni sport. Imaju sina Blaža.

Brat Aleksandar Aco poznati je biznismen, a sestra Ana advokatica. Porodica živi u Podgorici. Iako je javna ličnost, o privatnom životu retko govori, a supruga se uglavnom pojavljuje na društvenim događajima i košarkaškim utakmicama.

Zanimljivosti

• Na funkciju premijera izabran je na svoj 29. rođendan, 15. februara 1991.
• Visok je 198 centimetara i rekreativno igra košarku.
• Bio je jedan od trojice „mladih, lepih i pametnih“ iz antibirokratske revolucije, zajedno sa Momirom Bulatovićem i Svetozarom Marovićem.
• Njegova stranka, naslednica Saveza komunista, vladala je Crnom Gorom od 1991. do 2020.
• Primio je 2006. godine nezavisnost zemlje koju je ranije u više navrata odbijao kao „separatističku“ ideju.

Nagrade i priznanja

Đukanović je dobio više odlikovanja. Među njima su ruski društveni Orden Petra Velikog prvog stepena, albanski Orden nacionalne zastave, koji mu je uručio predsednik albanskog parlamenta Ilir Meta, i nagrada Internacionalne lige humanista iz Sarajeva, dodeljena zajedno sa Svetozarom Marovićem.

Deo javnosti u regionu kritikovao je pojedina od tih priznanja, što pokazuje koliko je njegova ličnost izazivala podeljene reakcije.

Nasleđe i uticaj

Milo Đukanović je ostavio dubok trag u modernoj istoriji Crne Gore. Njegovi zagovornici ističu obnovu nezavisnosti 2006, ulazak u NATO 2017. i početak pregovora sa Evropskom unijom. Smatraju da je zemlju izveo iz Miloševićeve orbite i okrenuo ka Zapadu.

Kritičari, među kojima su i neki njegovi bivši saradnici, ističu da je njegova dugogodišnja vladavina omogućila nastanak političko-poslovne elite i oslabila nezavisne institucije. Takva ocena i dalje je predmet političkih sporova u zemlji.

Istoričari i analitičari složni su u jednom: njegov odlazak 2023. označio je kraj jedne političke ere. Njegova ostavština ostaje podeljena između onih koji ga vide kao graditelja države i onih koji ga vide kao simbol zarobljene države.