Ko je Danilo Bata Stojković

Danilo Bata Stojković (Beograd, 11. avgust 1934 – Beograd, 16. mart 2002) bio je srpski i jugoslovenski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Mnogi ga smatraju jednim od najvećih glumaca druge polovine 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije.

Publika ga pamti kao glumca koji je običnog čoveka, sitnog činovnika i izmanipulisanu žrtvu sistema igrao istovremeno smešno i bolno. Zato su se replike iz njegovih uloga duboko ukorenile u govoru više generacija.

Najviše se pominju njegovi likovi Ilije Čvorovića u filmu „Balkanski špijun“, Lakija Topalovića u „Maratoncima trče počasni krug“, Dušana Bubuleje u seriji „Diplomci“ i Luke Labana u pozorišnom komadu „Profesionalac“. Prema različitim izvorima, ostvario je više od osamdeset pozorišnih uloga, a snimio je između četrdesetak i šezdeset osam filmova, više od pedeset televizijskih drama i oko dvadeset serija.

Rani život i detinjstvo

Bata je rođen u Beogradu 11. avgusta 1934. godine u porodici Alekse Stojkovića, uglednog predratnog veletrgovca drvima i ugljem. Odrastao je na Čuburi, zajedno sa rođenim bratom Žikom.

Iako je poticao iz dobrostojeće porodice, ceo život ostao je vezan za skromnu čubursku sredinu. Kasnije je živeo u garsonjeri na Čuburi i uglavnom se družio po beogradskim kafanama.

Prema porodičnom predanju koje je prenela njegova supruga, tradicionalne vrednosti bile su mu važne. Slavio je slavu i Božić, a posebno je brinuo o braći i sestrama.

Ljubav prema pozornici pokazao je još kao mladić. Prema nekoliko izvora, presudan trenutak bila je predstava iz 1953. godine, u kojoj je na Pašinom brdu igrao u Čehovljevoj „Krčmi na glavnom drumu“. Anton Pavlovič Čehov (engl. Anton Pavlovich Chekhov) bio je jedan od autora koji su ga rano privukli pozorištu.

U publici je te večeri sedeo Dobrica Milutinović, veliki glumac i pozorišni autoritet. Posle predstave prišao je mladom glumcu i rekao mu da je glumac postao još u majčinoj utrobi. Ta rečenica ostala je jedna od najpoznatijih anegdota o Batinom početku.

Obrazovanje

Škola nije bila njegova velika ljubav. Prema pisanju dnevnog lista „Danas“, pao je osmi razred, ali je ostao čvrsto rešen da postane glumac.

Upisao je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, gde ga je primio profesor Tomislav Tanhofer. Pozorišna biografija Zvezdara teatra navodi da je glumu završio u klasi ovog profesora.

Diplomirao je 1959. godine u klasi Josipa Kulundžića. Na diplomskom ispitu igrao je Đorđa Crnojevića u Jakšićevoj „Jelisaveti“ i Kapetana vatrogasca u „Ćelavoj pevačici“ Ežena Jonesca (fr. Eugène Ionesco).

Početak karijere

Posle diplomiranja, 1959. godine, dobio je prvi angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Taj početak nije bio lak, jer su mu prve uloge u tom periodu bile zapažene, ali ne i istaknute.

Nakon samo nekoliko godina, otpušten je iz pozorišta, a kao razlog otkaza navodno je navedeno da nije dovoljno talentovan. Stojković se tom odlukom nije pokolebao.

Godine 1962. postao je stalni član Ateljea 212, u kojem je sazreo kao glumac. Pojedini izvori navode da je u toj kući igrao od 1961. godine, ali većina izvora pominje 1962. kao godinu stalnog angažmana.

Atelje 212 postao je njegova prava umetnička kuća. Upravo je tu izgradio pristup po kojem nije igrao samo lik, već njegovu životnu sudbinu, sa mnogo sitnih detalja koje je strpljivo osmišljavao.

Uspon do popularnosti

Filmski debi imao je 1964. godine u ostvarenju „Izdajnik“ reditelja Vojislava Kokana Rakonjca. Pojedine filmske baze kao prvi film navode i „Čoveka iz hrastove šume“ iz iste godine, pa se izvori u ovom podatku razlikuju.

Sredinom šezdesetih postao je zapažen pozorišni glumac, a zatim i sve traženiji filmski i televizijski lik. Nizali su se mali i veći filmski zadaci, među kojima su „Bokseri idu u raj“, „Čovek nije tica“ i „Zazidani“.

U „Zazidanima“ (1969) Rakonjac ga je angažovao u značajnoj sporednoj ulozi. Za nju je dobio nagradu na Filmskim susretima u Nišu, kao i Srebrnu arenu na Festivalu u Puli. Jedan izvor navodi da je pulsko priznanje bilo Zlatna arena, ali većina izvora govori o Srebrnoj areni.

Prava popularnost među najširom publikom stigla je 1971. godine, kada je u televizijskoj seriji „Diplomci“ Siniše Pavića tumačio Dušana Bubulju, poznatog kao Bubuleja. Kritika i publika uglavnom ovu ulogu smatraju njegovom najpopularnijom televizijskom ulogom. Beretka koju je nosio kao Bubuleja i danas se čuva među njegovim ličnim predmetima.

Zatim je usledila uloga u filmu „Majstor i Margarita“ (1972), a 1976. godine pojavio se u omiljenoj seriji „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića. U njoj je igrao Sretena, oca glavnog junaka Baneta Bumbara. Branko Cvejić, Olivera Marković i Rahela Ferari bili su njegovi ekranski partneri.

Ostala značajna ostvarenja iz tog doba su film „Čuvar plaže u zimskom periodu“ Gorana Paskaljevića (izvori navode 1976. i 1977. godinu) i televizijska serija „Nikola Tesla„, u kojoj je tumačio industrijalca Džordža Vestinghausa (engl. George Westinghouse).

Saradnja sa Dušanom Kovačevićem i Slobodanom Šijanom

Najplodniji period njegove karijere vezan je za saradnju sa rediteljem Slobodanom Šijanom i piscem Dušanom Kovačevićem. Ova trojica umetnika stvorila su filmove koji se i danas ubrajaju u antologiju jugoslovenske i srpske kinematografije.

U filmu „Ko to tamo peva“ (1980) Bata je igrao jednog od putnika u autobusu, uobraženog germanofila. Film je postigao veliki kritički i komercijalni uspeh i osvojio dve nagrade na filmskom festivalu u Montrealu.

U „Maratoncima trče počasni krug“ (1982) tumačio je Lakija Topalovića, a u filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“ (1983) lik Babija Papuške. Ova trojica likova imaju zajednički mehanizam: sitna ljudska slabost koja izaziva velike posledice.

Godine 1984. snimio je „Balkanski špijun“ u režiji Božidara Nikolića i Dušana Kovačevića. U njemu je tumačio Iliju Čvorovića, bivšeg političkog zatvorenika koji u svakom stanaru svoje zgrade vidi špijuna. Mnogi kritičari ovo smatraju njegovom najboljom ulogom.

Prema pisanju kritike, uloga Ilije Čvorovića postala je simbol paranoje i siromašne časti. Bata je, kažu savremenici, bio toliko uronjen u lik da je satima telefonom razgovarao sa Kovačevićem o svakom detalju.

Iste godine pojavio se i u filmu „Varljivo leto ’68“ Gorana Paskaljevića, kao otac Veselin Cvetković. Dve različite uloge u istoj godini pokazale su širinu njegovog izraza: u jednoj komičan i tragičan, u drugoj tih i gotovo nem.

Kasnije su stigla zrelija i tamnija ostvarenja, poput „Sabirnog centra“ Gorana Markovića (1989) i „Podzemlja“ Emira Kusturice (1995). U poslednjoj deceniji života pojavljivao se i u filmovima „Balkanska pravila“ (1997), „Bure baruta“ (1998) i „Belo odelo“ (1999).

Zvezdara teatar i „Profesionalac“

Poslednjih petnaest godina života njegov pozorišni rad vezan je za Zvezdara teatar, u kojem je igrao od 1987. do 2002. godine. U toj kući igrao je u sedam predstava i ukupno 1.102 puta izašao na scenu.

Među najvažnijim ulogama bili su Sava Odžačar u „Klaustrofobičnoj komediji“, Vasilije u „Urnebesnoj tragediji“ i Dragan Nos u „Lari Tompsonu, tragediji jedne mladosti“. Sve ih je napisao Dušan Kovačević, koji je s vremenom postao njegov „lični pisac“.

Vrhunac tog pozorišnog perioda je „Profesionalac“, čija je premijera održana 10. januara 1990. godine. Bata je igrao Luku Labana, bivšeg pripadnika Službe državne bezbednosti koji čeka odmazdu. Pored njega, igrali su Bogdan Diklić kao Teja Kraj i Neda Arnerić kao Marta.

Prema podacima pozorišta, predstava je odigrana 416 puta, od čega 138 puta na gostovanjima, a videlo ju je oko 140.000 gledalaca. Za ovu ulogu, prema pisanju lista „Danas“, Stojković je dobio osam nagrada.

Zvezdara teatar je Kovačevićevog „Profesionalca“ kasnije vratio na repertoar u novoj postavci. U njoj Luku Labana igra Nenad Jezdić.

Najveći uspesi

Najznačajnije filmske uloge

Prema većini kritičara, Stojković je svoj filmski vrhunac dostigao u osamdesetim godinama. Najčešće se izdvajaju sledeća ostvarenja:

• Zazidani (1969) – sporedna uloga za koju je nagrađen u Nišu i Puli;
• Čuvar plaže u zimskom periodu – režija Goran Paskaljević;
• Ko to tamo peva (1980) – režija Slobodan Šijan;
• Poseban tretman (1980) – režija Goran Paskaljević;
• Maratonci trče počasni krug (1982) – Laki Topalović;
• Kako sam sistematski uništen od idiota (1983) – Babi Papuška;
• Balkanski špijun (1984) – Ilija Čvorović;
• Varljivo leto ’68 (1984) – Veselin Cvetković;
• Sabirni centar (1989) i Podzemlje (1995).

Najznačajnije pozorišne uloge

U Ateljeu 212 igrao je Simeona Njegovana Lupusa u „Cincarima ili korešpodenciji“ po tekstu Borislava Pekića, u dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza i režiji Arsenija Jovanovića. Tu ulogu je odigrao tri stotine puta.

Za pozorišni „Balkanski špijun“ nagrađen je Sterijinom nagradom i Ćuranom na Danima komedije u Jagodini. Igrao je i u predstavi „Đeneral Milan Nedić“ Dušana Kovačevića, a u Zvezdara teatru najvažniji su mu bili Luka Laban, Sava Odžačar i Vasilije.

Televizijske uloge

Na televiziji je ostao upamćen po Bubuleji u „Diplomcima“, ocu Sretenu u „Grlom u jagode“ i Džordžu Vestinghausu u seriji o Nikoli Tesli. Pojavio se i u seriji „Kraj dinastije Obrenović“ (1995).

Poslednje godine i smrt

U poslednjim godinama života Stojković je bio teško bolestan, ali se nije odricao pozornice. Prema izvorima, bolovao je od raka pluća, a u poslednjim nastupima morali su ga dovoziti iz bolnice.

Tristoti put igrao je Lupusa 5. februara 2002. godine. Prema većini izvora, to se dogodilo u Ateljeu 212, dok jedan izvor navodi Zvezdara teatar, pa se izvori u tom detalju razlikuju.

Poslednju predstavu u životu odigrao je 13. februara 2002. godine, kada je 416. put igrao Luku Labana u „Profesionalcu“. Dva dana kasnije legao je u bolnicu iz koje se nije vratio.

Preminuo je 16. marta 2002. godine u Beogradu, u 68. godini života. Njegova želja bila je da ne bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Nakon kremacije, urna je smeštena u rozarijum beogradskog Novog groblja.

Na oproštaju mu se obratio i Dušan Kovačević, njegov „lični pisac“. Reči oproštaja ostale su zapamćene, jer ih je napisao kao pismo prijatelju koji se ne bi namrštio ni nasmejao.

Privatni život

Bata je smatran jednim od poslednjih beogradskih boema. U životu je gajio nekoliko ljubavi: pozorište, kafanu, cigarete i suprugu Olgu.

Olgu je upoznao u pozorištu. Prema njenim rečima, zajedno su bili više od dve decenije pre nego što su se venčali. Venčali su se u decembru 1991. godine, kada se glumac razboleo, a kasnije su se venčali i u manastiru Vavedenje, bez velike pompe.

Brak je trajao do glumčeve smrti. Prema dostupnim izvorima, par nije imao dece.

Navijao je za Crvenu zvezdu. U razgovoru za klupski časopis objasnio je da je Zvezda oduvek bila narodni klub, i tu je ljubav gajio ceo život.

Zanimljivosti

• Njegovo lice postalo je motiv ciklusa slikara Miće Popovića, a Bata je za slikara pozirao kao model.
• Prema izvorima, Dušan Kovačević mu je crnohumorno prorekao da će umreti na sceni, a Stojković je tvrdio da je to velika čast.
• Govorio je da mu se uloga nikada ne dosadi: „Meni se tek igra kad igram dvestotu.“ Poredio je glumu sa održavanjem stana, koji uvek traži novi detalj.
• Kada je dobro odigrao predstavu, nije mogao da zaspi celu noć. Kada bi odigrao loše, odmah je zaspivao da zaboravi.
• Srbija ga je 2007. godine ovekovečila na poštanskoj marki.
• Pozorišni arhivi bilježe da je za ulogu Luke Labana osvojio osam nagrada, a Dušan Kovačević pet.

Nagrade i priznanja

Primio je gotovo svako značajno priznanje koje glumac može dobiti u Srbiji. Izvori se razlikuju u pojedinostima, ali se navode sledeća priznanja:

• Dobričin prsten (1990) – nagrada za životno delo u pozorištu;
• Nagrada „Pavle Vuisić„ (1998) – za životno delo u filmu, na Filmskim susretima u Nišu;
• Statueta Joakim Vujić za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti;
• Sterijina nagrada – više puta, među ostalim za „Cincare ili korešpodenciju“, „Balkanski špijun“, „Profesionalca“ i „Đenerala Milana Nedića“ (izvori navode tri ili četiri nagrade);
• Zlatna arena u Puli (1984) za ulogu u filmu „Balkanski špijun“;
• Srebrna arena (1969) za film „Zazidani“;
• Nagrada „Car Konstantin“ na Filmskim susretima u Nišu (1984);
• Oktobarska nagrada Beograda;
• Oskar popularnosti i Ćuran na Danima komedije u Jagodini;
• Nagrada na pozorišnom festivalu u Kvebeku.

Nagradu „Zlatni ćuran“ Dana komedije u Jagodini dobio je posthumno.

Nasleđe i uticaj

Danilo Bata Stojković ostavio je trag koji se i danas oseća u pozorištu, na filmu i u svakodnevnom govoru. Savremeni srpski žargon prožet je replikama iz njegovih najpoznatijih uloga.

Velika scena Zvezdara teatra od 2011. godine nosi naziv „Scena Danilo Bata Stojković“. U holu pozorišta čuvaju se njegove fotografije.

Na prvom Međunarodnom filmskom festivalu u Nišu nagrada za životno delo nosi njegovo ime i uručena je Branislavu Lečiću. Kinoteka Jugoslavije obeležila je devedeset godina od njegovog rođenja izložbom legata, u kojem su nagrade i lični predmeti, među njima beretka Bubuleje.

Dušan Kovačević je istakao da je pozorište Bati bilo najlepša kuća i najvažnija vera. Zvezdara teatar ga pamti kao tumača tragike svakodnevnog čoveka.