Ko je Zdravko Ponoš

Zdravko Ponoš (Golubić kod Knina, 3. novembar 1962) srpski je general-potpukovnik u penziji, diplomata i političar. Od decembra 2006. do decembra 2008. godine bio je načelnik Generalštaba Vojske Srbije, a danas predvodi stranku Srbija centar (SRCE). Javnosti je najpoznatiji kao zajednički predsednički kandidat opozicije na izborima 2022. godine, na kojima je osvojio drugo mesto.

Po struci je inženjer elektronike. Karijeru je započeo kao mladi oficir 1986. godine, a potom se postepeno uspinjao kroz vojnu hijerarhiju. Nakon razrešenja sa čela Generalštaba radio je u diplomatiji uz Vuka Jeremića, a od 2017. godine aktivno se bavi politikom. Ova biografija prati njegov životni put od sela kraj Knina do vrha srpske opozicije.

Rani život i detinjstvo

Zdravko Ponoš rođen je 3. novembra 1962. godine u selu Golubić kod Knina, u tadašnjoj Socijalističkoj Republici Hrvatskoj, u sastavu Jugoslavije. Izvori se u jednom detalju razlikuju: većina navodi Golubić, dok pojedini kao mesto rođenja pominju sam Knin. Potiče iz srpske porodice iz Krajine, a pored srpskog, po rođenju ima i hrvatsko državljanstvo.

Osnovnu školu završio je u rodnom selu. U višim razredima đaci su imali tek četiri nastavnika, koji su među sobom delili predmete, a školske biblioteke nije bilo. Knjige su pozajmljivali od nastavnika istorije. Ponoš ima starijeg ili mlađeg brata, a otac mu je preminuo nešto pre vojne operacije „Oluja“ 1995. godine.

Pri izboru srednje škole vodio se praktičnim razlozima. Želeo je da brzo stekne zanimanje kako ne bi opterećivao porodicu, pa se odlučio za tehničko, a zatim i vojno školovanje. Tako je još kao dečak otišao iz sela u Zagreb, gde je živeo u internatu.

Obrazovanje

U Zagrebu je upisao srednju tehničku školu i školu kopnene vojske. Kasnije je rekao da ga je vojni poziv privukao jer mu je bio „potpuno nov i nepoznat“. U internatu je zavoleo muziku zagrebačke i jugoslovenske rok scene, a zainteresovao se i za film i istoriju.

Zatim je upisao Vojnotehničku akademiju u Zagrebu i 1986. godine stekao zvanje diplomiranog inženjera elektronike. Nakon akademije nudila mu se mogućnost da ostane kao asistent, ali je izabrao rad u Vojnotehničkom institutu u Beogradu. Poslediplomske studije završio je 1999. godine na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Izvori se razlikuju oko uže oblasti magistarskog rada: jedni navode globalne navigacione sisteme, drugi telekomunikacije.

Usavršavao se i u inostranstvu. Pohađao je Kraljevski koledž za odbrambene studije u Londonu, kurs za više rukovodioce u centru „Džordž Maršal“ u Nemačkoj i kurs evropske bezbednosti u Ženevskom centru za bezbednosnu politiku. Položio je i NATO test znanja engleskog jezika STANAG 6001. Pored engleskog, služi se ruskim jezikom.

Početak vojne karijere

Vojnu karijeru Zdravko Ponoš započeo je 1986. godine, odmah po završetku akademije. Prvo se u Zagrebu oženio, a zatim je zbog posla došao u Srbiju. Prve godine službe proveo je u jedinicama za elektronsko izviđanje i protivtenkovska dejstva, između ostalog u Užicu i na Kosovu i Metohiji.

Tokom tog perioda bavio se i elektronskim ometanjem emitovanja albanske televizije sa teritorije Kosova i Metohije. Kasnije je za taj posao rekao da je bio prilično uzaludan, ali da vojska nije sama birala takve zadatke. Od 1988. godine radio je u Upravi za razvoj i opremanje u Beogradu, gde je ostao do 2002. godine i gde je često sarađivao sa civilnim institutima i preduzećima.

Početkom raspada Jugoslavije razmišljao je da napusti zemlju, ali je na kraju ostao u službi. Tokom devedesetih godina, kako je kasnije govorio, protivio se politici Slobodana Miloševića, ali je ostao u vojnom sistemu i nastavio da napreduje.

Bombardovanje 1999. i orden za zasluge

Tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine Ponoš je sa svojim timom primenjivao metode otkrivanja vazduhoplova kako bi se izbegli veći gubici, naročito na Kosovu i Metohiji. Sam je tu fazu rada opisao kao najsvetliju u svojoj službi.

Nakon bombardovanja odlikovan je Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Orden mu je dodelio tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević. Ponoš je to odlikovanje kasnije pokazao u televizijskom nastupu tokom predsedničke kampanje 2022. godine.

Uspon u vojnoj hijerarhiji

Za pukovnika je unapređen 2000. godine. Nakon promena vlasti 5. oktobra 2000. ocenio je da u vojsci nisu usledile stvarne promene. Od 2002. godine radio je u Ministarstvu odbrane, gde je bio savetnik više ministara, među kojima i Borisa Tadića, kasnijeg predsednika Srbije. U tom periodu prihvatio je da formira odeljenje za saradnju sa NATO-om.

Godine 2004. postavljen je na čelo direkcije, a u oktobru 2005. postao je zamenik načelnika Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore. Iste godine unapređen je u čin general-majora. Bio je jedan od najmlađih članova generalštaba, orijentisan pre svega na reformu i profesionalizaciju vojske.

Posle raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, u junu 2006. godine, prešao je u tim ministra odbrane Zorana Stankovića i radio na stvaranju samostalne vojske Srbije. Na taj način je stekao poverenje političkog vrha koji ga je kasnije postavio na najviše mesto u vojsci.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije

Predsednik Srbije Boris Tadić postavio je Zdravka Ponoša za načelnika Generalštaba 13. decembra 2006. godine, a istom odlukom unapređen je u čin general-potpukovnika. Nasledio je Ljubišu Jokića. Pojedini analitičari opisali su njegovo imenovanje kao paket za brži evropski put zemlje, s obzirom na njegov proevropski profil.

Prve nedelje na funkciji predstavljao je Srbiju na otvaranju kancelarije za vezu NATO-a u Beogradu. Zalagao se za profesionalizaciju vojske, veće plate oficira i saradnju sa susedima, Evropskom unijom i NATO-om. U oktobru 2007. izjavio je da vojska neće štititi optužene koje traži Haški tribunal. U decembru iste godine, zajedno sa ministrom Draganom Šutanovcem, obišao je administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom i ocenio da se destabilizacija tog dela Srbije ne očekuje.

Za njegovog mandata razvijena je saradnja Vojske Srbije sa Nacionalnom gardom savezne države Ohajo u okviru američkog Programa državnog partnerstva. Ponoš je takođe delimično skinuo oznaku tajnosti sa zapisnika sa sednica kolegijuma načelnika Generalštaba. Oni su pokazali da su Slobodan Milošević i, u manjoj meri, Vojislav Koštunica planirali upotrebu vojske u političke svrhe, posebno u Crnoj Gori. U to vreme vojska je imala najveće poverenje građana, a nedeljnik „Vreme“ proglasio ga je ličnošću 2006. godine.

Sukob sa Draganom Šutanovcem i razrešenje

Odnosi između Ponoša i ministra odbrane Dragana Šutanovca postali su javni krajem 2008. godine, kada je Ponoš u intervjuu naveo da je ministarstvo zaustavilo reforme i da se zadire u autonomiju vojske. Šutanovac je to odbacio, a Boris Tadić je javno poručio da je sistem odbrane stabilan.

Tadić je stao na stranu ministra i 30. decembra 2008. godine razrešio je Ponoša dužnosti načelnika Generalštaba, uz obrazloženje da je prekršio vojna pravila. Ponoš je ocenio da se sukob ne tiče vojne struke. Novinarka Slobodne Evrope Branka Mihajlović opisala je spor kao politički obračun unutar Demokratske stranke.

Naslednik mu je postao Miloje Miletić. Ponoš je još godinu dana ostao u vojsci bez raspoređene dužnosti, a predsednik Tadić ga je penzionisao 31. decembra 2009. godine.

Diplomatska karijera i rad u CIRSD-u

Početkom 2010. godine Vlada Srbije postavila je Zdravka Ponoša za pomoćnika ministra spoljnih poslova, u vreme dok je tu funkciju obavljao Vuk Jeremić. Sa njim je sarađivao još od početka dvehiljaditih, kada je Jeremić bio savetnik Borisa Tadića. U aprilu 2010. bio je deo delegacije koja je potvrdila prijateljstvo sa Libijom, a 2011. otvorio je izložbu o diplomatskim odnosima Srbije i Francuske.

Saradnju sa Jeremićem nastavio je i nakon promene vlasti 2012. godine. Dok je Jeremić predsedavao 67. zasedanjem Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, Ponoš je bio šef njegovog kabineta i živeo u Njujorku.

Po povratku u Beograd njih dvojica osnovali su Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD). Jeremić je izabran za predsednika, a Ponoš je bio izvršni direktor, a kasnije viši savetnik. Bio je i odgovorni urednik časopisa „Horizonti“. Pored toga, objavljivao je stručne radove, među kojima su rad o satelitskim telekomunikacionim sistemima u vojnoj primeni (1993, sa Milanom Šunjevarićem) i tekst o transformaciji Vojske Srbije (2007).

Ulazak u politiku i Narodna stranka

U politiku je ušao 2017. godine, kada je bio u kampanjskom timu Vuka Jeremića na predsedničkim izborima. Jeremić je tada osvojio 5,65 odsto glasova. Već u oktobru iste godine Ponoš je učestvovao u osnivanju Narodne stranke, a na prvoj konferenciji izabran je za potpredsednika.

Zalagao se za šire opozicione koalicije. Učestvovao je na beogradskim izborima 2018. godine, a bio je i jedan od predstavnika opozicije tokom protesta 2018. i 2019. godine. U julu 2019. javno je zastupao bojkot parlamentarnih izbora 2020. godine, što je prihvatio i Savez za Srbiju, u kom je bila Narodna stranka. U novembru 2019. ponovo je izabran za potpredsednika stranke.

Tokom 2021. učestvovao je u međustranačkom dijalogu o izbornim uslovima. U novembru 2021. odustao je od mesta potpredsednika Narodne stranke, rekavši da nije spreman na „trule kompromise“. U to vreme javno je govorio da bi se kandidovao za predsednika ako se opozicija ujedini na svim nivoima.

Predsednički izbori 2022. godine

Stranka slobode i pravde predložila je 22. januara 2022. Ponoša za zajedničkog kandidata opozicije, a Narodna stranka i Demokratska stranka podržale su tu odluku krajem januara. Marinika Tepić, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Borko Stefanović, Miroslav Aleksić i drugi lideri okupili su se oko njegove kandidature. Kao kandidat koalicije „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ predstavljen je 2. februara 2022, a Republička izborna komisija potvrdila je kandidaturu 6. marta.

U kampanji je obilazio gradove i opštine širom Srbije. Za savetnike je najavio filmskog reditelja Srđana Dragojevića i pisca Sinišu Kovačevića. Isticao je se kao proevropski kandidat, ali je protiv članstva Srbije u NATO-u. U kampanji su ga napadali prorežimski mediji i poslanici vlasti, što je ocenila i potpredsednica Narodne stranke Sanda Rašković Ivić.

Na izborima 3. aprila 2022. Aleksandar Vučić pobedio je u prvom krugu sa 58,59 odsto glasova, dok je Zdravko Ponoš osvojio drugo mesto sa oko 18 odsto, prema podacima izborne komisije i CeSID-a. Nakon izbora napustio je Narodnu stranku, što je bilo saopšteno 5. aprila.

Osnivanje stranke Srbija centar (SRCE)

Ponoš je 16. juna 2022. najavio osnivanje organizacije okrenute pristupanju Evropskoj uniji. Pokret Srbija centar (SRCE) osnovan je 26. juna, a javnosti je predstavljen 6. jula 2022. godine. Rukovodstvo je izabrano u decembru 2022, a Ponoš je zvanično postao predsednik. U martu 2023. započelo je prikupljanje potpisa, pa je SRCE 12. jula 2023. registrovan kao politička stranka.

U avgustu 2023. SRCE, Demokratska stranka i Zajedno potpisali su sporazum o saradnji. Stranka je podržala proteste „Srbija protiv nasilja“ nakon masovnih ubistava u maju 2023. i zalagala se za formiranje prelazne vlade. Među njenim potpredsednicima su Duško Lopandić i Slobodan Cvejić.

SRCE zastupa proevropsku politiku, borbu protiv klimatskih promena, veći dečji dodatak i reformu penzijskog sistema. Ponoš je ponovo izabran za predsednika stranke u oktobru 2025. godine.

Narodni poslanik i opozicioni rad

Na parlamentarnim izborima 17. decembra 2023. Zdravko Ponoš bio je deseti na listi „Srbija protiv nasilja“. Lista je osvojila 65 mandata, od kojih je devet pripalo SRCE-u. Mandat narodnog poslanika preuzeo je 6. februara 2024. godine, kada je postao i predsednik poslaničke grupe Srbija centar.

Zbog izbornih uslova SRCE je odbio da učestvuje na ponovljenim beogradskim izborima u junu 2024, pa je ostao bez odbornika u Skupštini grada. Od početka studentskih protesta 2024. godine stranka ih podržava i traži prelaznu vladu koja bi organizovala slobodne izbore. U maju 2025. poslanik Slobodan Ilić napustio je SRCE, pa je poslanička grupa smanjena na osam članova.

U martu 2025. Ponoš je objavio na mreži X tvrdnju o upotrebi zvučnog topa na protestu. Više javno tužilaštvo je saopštilo da je ta objava neistinita, a Uprava kriminalističke policije obavila je u julu 2026. informativni razgovor sa njim. Ponoš je to nazvao pokušajem zastrašivanja.

Izbori 2026. godine

U junu 2026. SRCE je ušao u Platformu za evropsku Srbiju zajedno sa Strankom slobode i pravde. Na vanrednim parlamentarnim izborima, zakazanim za 25. oktobar 2026, SRCE je sa Strankom slobode i pravde i pokretom „Solidarnost“ Gorana Ješića nastupio na listi „Evropska Srbija – Marinika Tepić – Zdravko Ponoš“. Lista je predata 19. septembra, a Ponoš je odbio pozive da se povuče u korist Studentske liste.

Prema preliminarnim rezultatima Republičke izborne komisije, lista „Evropska Srbija“ osvojila je oko 0,28 odsto glasova i nije prešla izborni cenzus. Najviše glasova dobila je Studentska lista, sa oko 52 odsto. Rezultati su preliminarni i podložni potvrdi izborne komisije.

Politički stavovi

Zdravko Ponoš sebe opisuje kao centristu, sa stavovima koji kombinuju centar levo i centar desno. Zalaže se za članstvo Srbije u Evropskoj uniji, vojnu neutralnost i saradnju sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir, ali ne i za ulazak u taj savez. Protivi se priznavanju nezavisnosti Kosova i Metohije i smatra da to pitanje treba rešavati bez zamrzavanja.

Oštro kritikuje politiku Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke. U pogledu rata u Ukrajini, 2022. godine osudio je rusku invaziju i podržao sankcije Rusiji. Smatra da bi umesto obaveznog vojnog roka trebalo povećati plate oficira, a kritikovao je i Zakon o vojsci iz 2018. godine. Za predsednički sistem predložio je izbor predsednika u Skupštini.

Privatni život

Zdravko Ponoš je u braku sa Zdenkom Ponoš, Hrvaticom iz Inđije, koju je upoznao još tokom života u Zagrebu. Venčali su se 1986. godine, odmah nakon završetka akademije, a planirali su da žive u Zagrebu, ali ih je posao odveo u Srbiju. Podaci o porodici nisu detaljnije javno dostupni, pa ih ova biografija ne obrađuje šire.

Voli istoriju, muziku, film, fudbal i crtane filmove, a poznat je kao ljubitelj serije „Simpsonovi“. Pored srpskog, govori engleski i ruski.

Zanimljivosti

• U uniformu se prvi put obukao sa 14 godina, u vojnoj školi u Zagrebu.
• Jedan je od najmlađih načelnika Generalštaba u regionu.
• U mladosti je slušao grupe „Azra“, „Prljavo kazalište“ i „Haustor“.
• Pored srpskog državljanstva, ima i hrvatsko, stečeno rođenjem.
• Pomenut je kao zajednički kandidat opozicije posle dugih pregovora lidera stranaka.
• Sam piše stručne radove iz oblasti vojnih komunikacija i bezbednosti.

Nagrade i priznanja

Za zasluge u vreme NATO bombardovanja 1999. godine dobio je Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Nedeljnik „Vreme“ proglasio ga je ličnošću 2006. godine, u vreme kada je preuzeo vodeću funkciju u vojsci.

Najveći uspesi

• Postao je načelnik Generalštaba Vojske Srbije sa 44 godine, u čin general-potpukovnika.
• Vodio je reforme i profesionalizaciju vojske nakon raspada državne zajednice.
• Bio je šef kabineta predsedavajućeg Generalne skupštine UN.
• Osvojio je drugo mesto na predsedničkim izborima 2022. godine.
• Osnovao je i registrovao stranku Srbija centar, koja je 2023. dobila devet poslaničkih mesta.

Nasleđe i uticaj

Zdravko Ponoš ostao je prepoznatljiv kao oficir koji je prešao iz vojske u diplomatiju, a zatim u politiku. U vojsci ga pamte po zalaganju za profesionalizaciju i otvaranje prema evropskim bezbednosnim strukturama, dok je u politici postao jedna od istaknutih figura proevropske opozicije.

Njegov uticaj ogleda se u pokušajima da se opozicija ujedini oko zajedničkog kandidata, ali i u kritikama na račun odnosa vlasti prema vojsci. Neuspeh liste „Evropska Srbija“ na izborima 2026. otvara pitanje njegovog daljeg političkog puta, na koje će odgovor tek dati vreme.