Ko je Miodrag Petrović Čkalja

Miodrag Petrović Čkalja (Kruševac, 1. april 1924 – Beograd, 20. oktobar 2003) bio je srpski i jugoslovenski glumac, jedan od najpopularnijih komičara u istoriji bivše SFRJ. Rođen je na Svetski dan šale, a ceo život posvetio je tome da ljude nasmeje.

Najveću slavu doneo mu je televizijski ekran. Proslavio se kao kuvar Jordan u seriji „Servisna stanica“, prvoj seriji Televizije Beograd, a nezaboravan je i kao Živadin Jarić Jare u kultnim „Kamiondžijama“. Veliki deo karijere proveo je u paru sa kolegom Milosavom Mijom Aleksićem, dok je u „Kamiondžijama“ tvorio neponovljiv duo sa Pavlom Vuisićem.

Prema pisanju „Vremena“, snimio je preko 25 filmova i 32 humorističke televizijske serije. Zbog toga mnogi kritičari za njega kažu da je obeležio čitavu jednu epohu domaće zabave.

Rani život i detinjstvo

Miodrag Petrović rođen je 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je četvrto dete u porodici, a roditelji su mu bili otac Čedomir i majka Hristina, poznata kao Tina. Porodica je živela u Balšićevoj ulici u Kruševcu.

Smeh je bio deo njegovog života od najranijeg doba. Kako je i sam pričao, kao dečak je iza kuće u Kruševcu pravio pozorište. Sa društvom je izvodio ono što se učilo u školi, na primer prizore o Kosovskom boju.

Nadimak po kome ga je publika zapamtila dobio je još kao dete. Prema njegovom ličnom svedočenju, na pecanju sa školskim drugovima tražio je da mu dodaju štap, odnosno „čaklju“, ali je umesto te reči izgovorio „Čkalja“. Njegov drug Jeftić počeo je tako da ga zove, a ostala deca prihvatila su nadimak. Bio je, kako se pripoveda, mršav i suv poput grane.

Presudan uticaj imao je njegov učitelj Bora Mihajlović. On je bio upravnik poluprofesionalnog pozorišta u Kruševcu, ali i Čkaljin razredni starešina i profesor nemačkog jezika. Čim je primetio dečakov talenat, davao mu je sve veće uloge.

Obrazovanje

Gimnaziju je završio u rodnom Kruševcu. Tamo je u dramskoj sekciji i počeo da se bavi glumom. Poznata je fotografija iz 1943. godine, nastala u predstavi „Đido“, na kojoj je sa glumicom Radmilom Savićević, takođe Kruševljankom, koju će publika zavoleti kao majku Vuku.

Posle gimnazije otišao je u Beograd i upisao studije veterine. Kako je kasnije objašnjavao, na trećoj godini nije imao dovoljno novca za stan i hranu, jer ga porodica nije mogla izdržavati. U to vreme Radio Beograd je tražio glumce za Dramski studio. Prijavio se, bio primljen i napustio fakultet, jer zbog proba više nije mogao da pohađa vežbe.

Prema pisanju „Danasa“, u tom periodu bio je član i KUD „Ivo Lola Ribar“. Tako je glumi, od hobija iz detinjstva, postala njegova profesija.

Početak karijere

Profesionalnu glumačku karijeru započeo je 1946. godine kao član Dramskog studija Radio Beograda. Radio mu je otvorio vrata ka široj publici, a prvu pravu popularnost stekao je kao učesnik emisije „Veselo veče“.

Humorističko pozorište

Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Na sceni je pokazao veliki talenat za komediju, naročito u delima Branislava Nušića, svog omiljenog pisca. Igrao je i u komadima francuskog autora Žorža Fejdoa (franc. Georges Feydeau).

Književnik Ivan Ivanji, tadašnji umetnički direktor teatra, objasnio je za „Vreme“ da je početkom šezdesetih godina Humorističko pozorište spojeno sa Beogradskim dramskim pozorištem. Time je nastao teatar koji nije bio posvećen samo smehu. Čkalja je želeo da to iskoristi, jer je pomalo zavideo svom partneru Mijimi Aleksiću, koji se dokazivao i na klasičnom repertoaru.

Pokušaj klasične uloge

Jednom je zatražio da zaigra u klasičnom komadu. Zajedno sa Ivanjijem izabrao je „Ljubav gospodina Perlimplina“ španskog pisca Federika Garsije Lorke (šp. Federico García Lorca). Za njega je napravljena maska španskog hidalga. Međutim, kada se prvi put pojavio na sceni, neko iz publike ga je prepoznao i viknuo „Čkalja!“, a salom se prolomio smeh. Tragična scena je propala, pa je komad skinut sa repertoara. Ivanji je zato zaključio da je Čkalja, iako izvanredan glumac, posle prve slave bio osuđen na komediju.

Uspon do popularnosti

Pravi zaokret u karijeri doneo je televizijski ekran. Godine 1959. počela je „Servisna stanica“, prva serija Televizije Beograd, a Čkalja je u njoj tumačio kuvara Jordana. Pored njega nastupao je Milosav Mija Aleksić u ulozi v. d. Rake.

Serija je bila odlično prihvaćena, pa je usledilo snimanje čak tri filma u kojima su se dva komičara nadmetala kao v. d. Rака i kuvar Jordan. To su „Sreća u torbi“, „Nema malih bogova“ i „Servisna stanica“.

Televizijske serije

Od 1959. do osamdesetih godina Čkalja se pojavljivao u mnogim televizijskim humorističkim serijama. Među njima su „Dežurna ulica“, „Spavajte mirno“, „Sačulatac“, „Crni sneg“, „Ljudi i papagaji“, „Ljubav na seoski način“, „Kamiondžije“ i „Vruć vetar“. U seriji „Ljubav na seoski način“ gostovala je i pevačica Silvana Armenulić.

Najčešće je sarađivao sa Mijom Aleksićem. Ipak, njihov odnos nije bio takmičenje, već dopuna, jer su dva različita komičarska stila delovala zajedno kao celina.

Kamiondžije i Paja i Jare

Možda najpoznatija Čkaljina uloga bila je Živadin Jarić Jare u seriji „Kamiondžije“. Scenario je napisao Gordan Mihić, a režirao ju je Milo Đukanović. Serija je proizvedena u Radio-televiziji Beograd, imala je deset epizoda od po 52 minuta i emitovana je u zimu 1973. godine. Izvori se razlikuju oko tačnog datuma prve epizode, jer se pominju 7. i 13. januar 1973.

U središtu radnje su vozači kamiona Paja Čutura i Jare, koje su glumili Pavle Vuisić i Čkalja. Njih dvojica pokušavaju, uglavnom neuspešno, da pokrenu sopstveni posao. Paja je bio grubijan, sa malo pokreta i mimike, ali narodski mudar. Jare je bio sušta suprotnost, pa je upravo ta razlika bila izvor humora.

U seriji su igrali i Slavka Jerinić, Borivoje Jovanović i Radmila Savićević. Poznata je epizoda u kojoj junaci odlaze u školu, a Jareovo odgovaranje „Bune protiv dahija“ na času istorije postalo je deo narodne memorije.

Nastavci i film

Uspeh serije doveo je do filmskih nastavaka. Iste 1973. godine snimljen je film „Paja i Jare“, a kasnije „Kamiondžije 2“ (1983) i „Kamiondžije opet voze“ (1984). Seriju je „Danas“ opisao kao jedan od poslednjih projekata snimljenih u crno-beloj tehnici, u godini kada se boja pojavila na domaćoj televiziji.

Najveći uspesi

Najznačajnije uloge Čkalja je ostvario u serijama „Servisna stanica“ (1959), „Ljubav na seoski način“ (1970), „Kamiondžije“ (1972–1973), „Vruć vetar“ (1980) i „Kamiondžije 2“ (1983). Među filmovima izdvajaju se „Orlovi rano lete“ (1966), „Bog je umro uzalud“ (1969), „Paja i Jare“ (1973), „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980) i „Kamiondžije opet voze“ (1984).

Izbor filmova

• „Orlovi rano lete“ (1966), u režiji Soje Jovanović
• „Zlatna praćka“ (1967)
• „Bog je umro uzalud“ (1969)
• „Silom otac“ (1969)
• „Lepa parada“ (1970)
• „Biciklisti“ (1970)
• „Paja i Jare“ (1973)
• „Avanture Borivoja Šurdilovića“ (1980)
• „Kamiondžije opet voze“ (1984)
• „Ruski car“ (1993)

Izvori se razlikuju oko broja filmova. Dok „Vreme“ navodi da je snimio preko 25 filmova i 32 humorističke serije, engleska Vikipedija pominje oko 20 filmova. Iz tog razloga se kao okvir uzima da je ostvario veliki broj uloga na filmu i televiziji.

Status slobodnog umetnika imao je od 1976. godine, dok se članstvo u Humorističkom pozorištu navodi do 1977. Čkalja se postepeno povlačio sa scene krajem osamdesetih godina.

Privatni život

Čkalja se oženio Dragicom, koja je, prema pisanju medija, ceo život posvetila porodici. Prema njenim rečima, on je počeo svakodnevno da joj dolazi, često sa buketom cveća, a posle tri meseca poklonio joj je prsten koji je kupio za pedeset dinara. Ona je kasnije govorila da su živeli kao svaka druga porodica i da je njen muž kod kuće bio običan suprug i otac.

Iz porodičnih priča poznato je da je voleo da spremi poparu sa sirom, svoj omiljeni specijalitet. Katkada bi sa sinom priredio mali pozorišni program da zabavi suprugu.

Imali su sina Čedomira Petrovića (Beograd, 2. januar 1949), glumca, reditelja i pisca. Čedomir je prvu ulogu odigrao 1964. u predstavi „Put oko sveta“, upravo uz oca. Preminuo je 2025. godine u 76. godini. Čedomirova ćerka je glumica Jovana Petrović, Čkaljina unuka.

Prema rečima književnika Ivana Ivanjija, Čkalja je privatno bio smiren, ljubazan i tih čovek, što je bilo u velikoj suprotnosti sa njegovim scenskim likom.

Poslednje godine i smrt

Krajem osamdesetih povukao se iz javnog života i poslednje godine proveo je mirno. Poslednji javni nastup imao je 2000. godine tokom kampanje DOS-a uoči promena vlasti.

Mediji su često pisali o njegovom skromnom životu. U govoru posle jedne velike nagrade, kada je imao 76 godina, rekao je da mu ništa ne treba i da je živeo skromno. Zahvalio se šefu samoposluge, komšinici i poštaru koji mu nosi penziju. Njegova unuka Jovana Petrović je kasnije istakla da su neki tekstovi njegovu šaljivost shvatili bukvalno, te da je deda znao da se našali i na svoj račun.

Čkalja je preminuo u večernjim satima 20. oktobra 2003. godine u Beogradu, u 80. godini života. Uzrok smrti nije javno poznat. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Kako se navodi, nije želeo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, već među običnim ljudima i u krugu svoje porodice.

Zanimljivosti

• Rođen je 1. aprila, na Svetski dan šale.
• Nadimak „Čkalja“ nastao je iz pogrešno izgovorene reči „čaklja“, što u govoru znači štap.
• Pre glume studirao je veterinu u Beogradu, ali je studije napustio u trećoj godini.
• Govorio je da komediju nije lako igrati, jer je posle svakog čina menjao košulju.
• Smatrao je da se komičar rađa i da se komedija ne može naučiti.
• U jednom komadu klasične drame publika je prasnula u smeh čim ga je ugledala, pa je predstava skinuta sa repertoara.

Nagrade i priznanja

Prema pisanju medija, Čkalja je pred kraj života primio veliku nagradu za životno delo, ali naziv te nagrade nije jednoznačno potvrđen u dostupnim izvorima. Zbog toga je u ovom tekstu ne navodimo kao činjenicu.

Zato su značajnija posthumna priznanja. Godine 2005. postavljen je kip ispred njegove rodne kuće u Kruševcu, a 2006. jedna ulica na Zvezdari u Beogradu dobila je njegovo ime. Poštanska marka sa njegovim likom izdata je 2007. godine.

U Beogradu je 2018. postavljena spomen-tabla, a 2019. u Kruševcu je otkrivena spomen-bista ispred Kulturnog centra i Kruševačkog pozorišta. Festival „Dani komedije“ u Jagodini dodeljuje nagradu „Miodrag Petrović Čkalja“ za najsmešniju predstavu po izboru publike.

Nasleđe i uticaj

Čkaljino nasleđe i danas je prisutno. Njegove replike citiraju se decenijama, a serije u kojima je igrao ponavljaju se i gledaju nove generacije. Istoriju televizije na ovim prostorima, kako je pisalo „Vreme“, nemoguće je zamisliti bez njega.

Njegov humor nije bio bez gorčine. Priče o malom čoveku, ma koliko bile smešne, imale su ozbiljnu notu. Zbog toga su ga i kritika i publika cenili kao glumca koji nije zloupotrebio svoju popularnost.

Povodom stogodišnjice rođenja, 2024. godine, Jugoslovenska kinoteka priredila je izložbu „Pobeda smeha“ posvećenu njegovom životu i radu.