Ko je Milutin Milanković

Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 – Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar i građevinski inženjer. Najpoznatiji je kao tvorac astronomske teorije klimatskih promena, kojom je matematički objasnio zašto se na Zemlji smenjuju ledena doba i toplija razdoblja.

Njegov naučni rad počiva na dva velika doprinosa. Prvi je Kanon osunčavanja Zemlje, koji opisuje koliko Sunčeve energije stiže na različite delove planete. Drugi je objašnjenje dugoročnih promena klime pomoću promena Zemljine putanje i položaja njene ose, danas poznato kao Milankovićevi ciklusi.

Bio je redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i direktor Astronomske opservatorije u Beogradu. Smatra se jednim od najcitiranijih srpskih naučnika svih vremena. U ovom tekstu pratimo njegov put od porodične kuće u Dalju, preko bečkih gradilišta i zarobljeništva u Mađarskoj, do svetskog priznanja koje je stiglo tek posle njegove smrti.

Poreklo i detinjstvo

Milutin Milanković rođen je u Dalju, selu na desnoj obali Dunava nadomak Osijeka. To mesto je tada pripadalo Austro-Ugarskoj, a danas se nalazi u Hrvatskoj. Najčešće se navodi da je rođen 28. maja 1879. godine. Neki izvori daju datum 16. maj, što odgovara julijanskom kalendaru, pa se izvori u ovom podatku razlikuju.

Poticao je iz ugledne srpske porodice. Otac Milan bio je trgovac, zemljoposednik i lokalni političar, a majka Jelisaveta rođena je kao Muačević. Milutin i njegova sestra bliznakinja bili su najstariji od sedmoro dece.

Otac je umro kada je Milutin imao sedam ili osam godina, jer se izvori razlikuju. Dečake i devojčice podizali su majka, baka i ujak Vasa Muačević, koji je upravljao imanjem Patrijaršije u Dalju. U porodici je bio i ujak Andra Radovanović, inženjer vezan za fabrike Škoda. Prema jednom izvoru, deda Uroš bio je filozof, što je u kući verovatno hranilo ljubav prema znanju.

Zbog slabog zdravlja osnovnu školu nije pohađao redovno. Učio je kod kuće, od privatnih učitelja, rođaka i prijatelja porodice, među kojima su bili filozofi, pronalazači i pesnici. Takvo obrazovanje, često nazivano učionicom bez zidova, ostavilo je trag na njegov kasniji široki pogled na nauku.

Obrazovanje

Realnu gimnaziju završio je u Osijeku 1896. godine. Iste godine upisao se na građevinski odsek Tehničke visoke škole u Beču, jedne od najuglednijih tehničkih ustanova tadašnje Evrope.

Diplomirao je u junu 1902, sa projektom mosta od armiranog betona. Doktorsku disertaciju pod naslovom „Beitrag zur Theorie der Druckkurven“ („Prilog teoriji pritisnih linija“) odbranio je 1904. godine. Time je postao prvi Srbin sa doktoratom tehničkih nauka na toj školi. Rad je zbog originalnog pristupa 1907. objavljen u uglednom nemačkom časopisu Zeitschrift für Mathematik und Physik.

U svojim sećanjima kao posebno važnog profesora pominje Emanuela Čubera (nem. Emanuel Czuber), koji ga je učio matematici. Čuber će mu kasnije, u najtežem trenutku života, pomoći.

Inženjerska karijera u Beču

Početkom 1905. godine Milanković se zaposlio u bečkoj građevinskoj firmi Adolf Baron Pittel Betonbau-Unternehmung. Projektovao je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge objekte od armiranog betona širom Austro-Ugarske. U to vreme armirani beton bio je nov materijal, pa se Milanković ubraja među pionire njegove primene.

Za svoje bečke poslodavce radio je i na projektu kanalizacije Beograda. Tako se prvi put profesionalno povezao sa gradom u kojem će kasnije provesti veći deo života.

Inženjerstvo nikada nije potpuno napustio. Ni kao ugledni naučnik nije prestao da projektuje, pa su prema jednom izvoru po njegovim proračunima građeni objekti širom srednje Evrope.

Ipak, privlačila ga je osnovna nauka. Želeo je da pronađe matematički zakon koji povezuje Sunčevo zračenje i klimu, pa je počeo da traži priliku da se potpuno posveti istraživanju.

Dolazak u Beograd

Prilika se pojavila 1909. godine. Na preporuku Mihaila Petrovića i Jovana Cvijića, Milanković je izabran za profesora primenjene matematike na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Katedra je obuhvatala racionalnu mehaniku, nebesku mehaniku i teorijsku fiziku. Odbio je pozive univerziteta u Beču i Zagrebu i postao državljanin Kraljevine Srbije.

Ta odluka imala je cenu. Njegova plata u Beogradu bila je desetostruko manja nego u Beču, pa je dodatno radio statičke proračune u građevinarstvu. Ipak, odlučio je da se posveti fundamentalnim istraživanjima.

Već 1912. godine počeo je da se bavi pitanjem Sunčeve klime i temperatura na planetama. Iste godine učestvovao je u Prvom balkanskom ratu. Kasnije je postao redovni profesor nebeske mehanike i osnivač katedre za tu oblast na Beogradskom univerzitetu.

Zarobljeništvo u Prvom svetskom ratu

Milanković se 14. juna 1914. godine oženio Kristinom Topuzović, koju neki izvori navode kao Hristinu. Medeni mesec proveli su u njegovom rodnom Dalju. Nekoliko nedelja kasnije, u julu, Austro-Ugarska je objavila rat Srbiji.

Kao srpski državljanin, Milanković je uhapšen. Internirali su ga najpre u Nežideru (mađ. Nezsider, danas Neusiedl am See u Austriji), a zatim u Budimpešti. Njegov položaj bio je ozbiljan sve dok se supruga nije uputila u Beč. Tamo je zatražila pomoć od profesora Čubera, a njegovo zalaganje doprinelo je da Milankoviću bude dozvoljen rad u biblioteci Mađarske akademije nauka.

U Budimpešti je Milanković nastavio proračune započete u Beogradu. Do 1917. godine objavio je sedam naučnih radova o matematičkoj klimi Zemlje i drugih planeta. Tako je godine zarobljeništva pretvorio u jedan od najplodnijih perioda svog stvaralaštva.

Astronomska teorija klime

Pitanje zašto se na Zemlji menjaju ledena doba i topliji periodi zaokupljalo je naučnike decenijama. Milanković je nastavio tamo gde su drugi stali. Jednu od ranijih ideja, da promene Zemljine putanje utiču na klimu, izneo je još 1860-ih škotski naučnik Džejms Krol (engl. James Croll). Milanković je tu ideju prvi doveo do tačne matematičke formulacije.

Tri astronomska činioca

Milanković je pokazao da količinu Sunčeve energije na Zemlji kroz hiljade godina menjaju tri cikličke promene. Prva je promena oblika Zemljine putanje, takozvani ekscentricitet, sa periodom od oko 100.000 godina. Druga je promena nagiba Zemljine ose, sa periodom od oko 41.000 godina. Treća je precesija, odnosno pomeranje ose Zemlje, sa periodom od oko 23.000 godina.

Ove promene ne menjaju ukupnu količinu Sunčeve energije koja stiže do planete, ali menjaju njen raspored po godišnjim dobima i geografskim širinama. Milanković je izračunao taj raspored za različite delove Zemlje i tako stvorio osnovu za objašnjenje ledenih doba.

Knjige i saradnja sa drugim naučnicima

Rezultate svojih proračuna objavljivao je u nizu radova. Knjiga „Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire“ izašla je 1920. godine. Početkom 1930-ih pisao je i o matematičkoj klimatologiji u priručniku koji su uređivali Vladimir Kepen (nem. Wladimir Köppen) i drugi autori.

Tokom godina bliski saradnik bio mu je klimatolog Vladimir Kepen, a sa geofizičarem Alfredom Vegenerom (nem. Alfred Wegener) uskladio je svoj rad na istoriji klime. Milankovićevi proračuni uklopili su se u njihove zaključke o klimi geoloških epoha.

Potvrda teorije

Sudbina Milankovićeve teorije bila je neobična. Tokom decenija prolazila je kroz periode prihvatanja i sumnje. Veliki preokret stigao je 1976. godine, kada su Džejms Hejs (engl. James Hays), Džon Imbri (engl. John Imbrie) i Nikolas Šeklton (engl. Nicholas Shackleton) u časopisu Science objavili analizu morskih sedimenata. Njihovi rezultati pokazali su da se periodi smene ledenih doba poklapaju sa ciklusima koje je Milanković izračunao. Simpozijum „Milanković i klima“ na Univerzitetu Kolumbija 1982. godine dodatno je potvrdio značaj njegovog rada.

Savremena nauka ipak ne tvrdi da su Milankovićevi ciklusi jedini uzrok ledenih doba. Uloga drugih činilaca, poput koncentracije gasova u atmosferi i kretanja okeanskih struja, predmet je istraživanja. Međutim, njegovi ciklusi i dalje su temelj paleoklimatologije.

Kanon osunčavanja Zemlje

Životno delo Milutina Milankovića nosi naslov „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“ (nem. Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem). Naziv „kanon“ preuzeo je iz astronomije, gde se tako zovu tabele pomračenja Sunca i Meseca. U njemu je objedinio rezultate svojih ranijih radova i proračuna iz više decenija.

Knjiga ima 626 strana, a objavila ju je Srpska kraljevska akademija. Prema izvorima, Milanković je delo predao na štampu svega nekoliko dana pre nemačkog napada na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine. Štampanje je završeno u ratnim okolnostima, a po jednoj verziji događaja primerke je preuzeo nemački profesor Volfgang Zergel [PROVERI] i sačuvao ih. Delo nije oštećeno.

U Kanonu je Milanković izračunao promene osunčavanja Zemlje kroz hiljade i stotine hiljada godina unazad. Pored toga, razvio je i planetarnu klimatologiju. Izračunao je temperature gornjih slojeva atmosfere, kao i temperaturne uslove na Merkuru, Veneri, Marsu i Mesecu.

Reforma julijanskog kalendara

Milanković se bavio i kalendarom. Julijanski kalendar kasni za astronomskom godinom, pa se tokom vekova nakupila razlika od 13 dana u odnosu na gregorijanski. Milanković je predložio reformu koja bi tu razliku ukinula i pritom bila tačnija od gregorijanskog kalendara.

Svoj predlog izneo je 1923. godine na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu, koji je sazvao patrijarh Meletije IV (engl. Meletios IV). Značajnu ulogu na kongresu imali su Gavrilo Dožić i Milutin Milanković. Predlog je jednoglasno usvojen 30. maja 1923. godine.

Novojulijanski kalendar se poklapa sa gregorijanskim do 2800. godine, ali je dugoročno precizniji. Ipak, njegova primena ostala je delimična. Neke pravoslavne crkve su ga prihvatile, dok Srpska pravoslavna crkva i dalje koristi julijanski kalendar. Milanković je o tome pisao u izveštaju Akademiji i u svojim sećanjima, a temu je obradio i u pristupnom govoru „Kalendar Zemljine prošlosti“.

Drugi svetski rat

Okupacija Srbije 1941. godine zatekla je Milankovića u Beogradu. Povukao se iz javnog života i posvetio pisanju. U to vreme nastaje njegova autobiografija „Uspomene, doživljaji i saznanja“, objavljena 1952. godine. Prema jednom izvoru, odbio je da potpiše Apel srpskom narodu i da podrži okupaciju.

U leto 1941. godine kratko je obavljao dužnost sekretara Akademije prirodnih nauka Srpske kraljevske akademije.

Posleratne godine i akademski rad

Posle rata Milanković je postao redovni član Srpske akademije nauka (SANU) 1948. godine. Iste godine izabran je za njenog potpredsednika, a tu funkciju obavljao je u tri mandata, sve do smrti. Od 1948. do 1951. godine bio je direktor Astronomske opservatorije u Beogradu.

Uz stručne radove, pisao je i za širu publiku. Naučno-popularno delo „Kroz vasionu i vekove“ približilo je astronomiju čitaocima bez posebnog znanja. Autor je i osam patenata, među kojima je „protivavionsko topovsko zrno“. Zbog radova iz tog polja pominje se i kao pionir raketne tehnike.

U geofizici ga neki izvori navode kao koautora teorije tektonskih ploča, zahvaljujući radu o pomeranju Zemljinih polova rotacije. Poslednjih godina života povukao se iz dužnosti potpredsednika Akademije, ali je do kraja ostao uključen u naučni život.

Privatni život

Milanković je bio oženjen Kristinom Topuzović, sa kojom je imao sina Vaska. Vasko Milanković, koji je živeo u Australiji, napisao je biografiju „Moj otac, Milutin Milanković“ i preveo delove očevih sećanja na engleski jezik. Zahvaljujući tome, sećanja su dostupna i stranim istraživačima.

Po dolasku u Beograd, Milanković je najpre živeo blizu hotela „Moskva“. Kasnije je u Profesorskoj koloniji podigao kuću koju je sam projektovao, a koja je danas proglašena kulturnim dobrom.

Smrt i sahrana

Milutin Milanković preminuo je 12. decembra 1958. godine u Beogradu, u 80. godini života. Prema pojedinim izvorima, uzrok smrti bio je moždani udar. Prvobitno je sahranjen u Beogradu, ali je po sopstvenoj želji njegov posmrtni ostatak osam godina kasnije prenet u rodni Dalj, gde i danas počiva.

Zanimljivosti

• Bio je prvi Srbin sa doktoratom tehničkih nauka na Tehničkoj visokoj školi u Beču.
• Medeni mesec proveo je u rodnom Dalju, odakle je zbog izbijanja rata završio u zarobljeništvu.
• Najvažnije proračune za svoju teoriju obavio je ručno, bez računara.
• NASA ga je uvrstila među najveće naučnike koji su proučavali Zemlju, a izvori navode različit broj, 10 odnosno 15.
• Njegova teorija čekala je gotovo pola veka na potvrdu naučne zajednice.
• Napisao je i naučno-popularno delo „Kroz vasionu i vekove“.

Nagrade i priznanja

• Dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1920, a redovni član od 1924. godine.
• Redovni član i potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948. do 1958. godine.
• Evropsko geofizičko društvo 1993. godine ustanovilo je Medalju „Milutin Milanković“.
• Po njemu su nazvani krater na Mesecu, krater na Marsu i asteroid 1605 Milanković.
• Izabrana dela objavljena su u osam tomova u Beogradu 1997. godine.
• Njegova kuća u Beogradu proglašena je kulturnim dobrom.
• Rodna kuća u Dalju obnovljena je, a u mestu radi Kulturni i znanstveni centar „Milutin Milanković“.

Nasleđe i uticaj

Milankovićevi ciklusi danas su neizostavan pojam u nauci o Zemlji. Na njima počivaju paleoklimatologija i cikločlostratigrafija, a koriste ih geolozi, klimatolozi i astronomi. Njegov rad pomaže da se razume kako je klima izgledala u prošlosti i kako bi mogla da se menja u budućnosti.

Milanković je ostao i simbol naučne istrajnosti. Veliki deo svog dela stvorio je u uslovima rata i zarobljeništva, a priznanje je dobio tek posle smrti. Zbog toga se u srpskoj kulturi često navodi kao primer naučnika koji je svetu poklonio ideju daleko ispred svog vremena.

Poštanske marke sa njegovim likom, ulice, škole i nagrade koje nose njegovo ime potvrđuju da je Milanković ušao u zajedničko nasleđe Srbije i regiona. Njegova ostavština podjednako je važna za Srbiju i za Hrvatsku, u kojoj je rođen.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je bio Milutin Milanković?

Milutin Milanković bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar i građevinski inženjer. Najpoznatiji je po objašnjenju ledenih doba pomoću astronomskih ciklusa, koji se po njemu zovu Milankovićevi ciklusi.

Kada i gde je rođen Milutin Milanković?

Rođen je 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka, u današnjoj Hrvatskoj. Neki izvori navode datum 16. maj, što je datum po julijanskom kalendaru.

Po čemu je Milutin Milanković poznat?

Poznat je po astronomskoj teoriji klimatskih promena, delu „Kanon osunčavanja Zemlje“ i predlogu reforme julijanskog kalendara iz 1923. godine.

Šta su Milankovićevi ciklusi?

To su tri periodične promene Zemljine putanje i položaja ose: ekscentricitet, nagib ose i precesija. One menjaju raspored Sunčeve energije na planeti i utiču na smenu ledenih doba i toplijih perioda.

Šta je Milanković uradio u vezi sa kalendarom?

Predložio je reformu julijanskog kalendara kojom bi se ukinula razlika od 13 dana u odnosu na gregorijanski. Predlog je usvojen na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine, ali je u praksi samo delimično primenjen.

Da li je Milutin Milanković bio u zarobljeništvu?

Jeste. Početkom Prvog svetskog rata, 1914. godine, uhapšen je u Dalju kao srpski državljanin i interniran u Nežideru, a zatim u Budimpešti, gde je dobio dozvolu da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka.

Kada je objavljen Kanon osunčavanja Zemlje?

Delo je objavljeno 1941. godine u izdanju Srpske kraljevske akademije. Ima 626 strana, a predato je na štampu neposredno pre početka rata u Jugoslaviji.

Kada i gde je preminuo Milutin Milanković?

Preminuo je 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Po sopstvenoj želji sahranjen je u rodnom Dalju.

Da li je imao porodicu?

Bio je oženjen Kristinom Topuzović, a imali su sina Vaska, koji je napisao biografiju svog oca.

Zaključak

Milutin Milanković je od inženjera armiranog betona postao jedan od najvažnijih naučnika dvadesetog veka. Matematički je objasnio zašto se klima Zemlje menja kroz geološke epohe, napisao Kanon osunčavanja Zemlje i predložio kalendar koji je tačniji od gregorijanskog. Priznanje je dobio tek posle smrti, ali danas se njegovo ime nalazi na kraterima, medaljama i u udžbenicima širom sveta.