Ko je Ivana Žigon

Ivana Žigon (Beograd, 2. februar 1968) srpska je glumica, rediteljka i scenaristkinja. Prvakinja je Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, a javnosti je poznata i kao osnivačica dečjeg ansambla „Kosovski božuri“.

Rođena je u jednoj od najpoznatijih glumačkih porodica na ovim prostorima. Otac joj je bio glumac i reditelj Stevo Žigon, a majka glumica Jelena Žigon. Ipak, Ivana Žigon izgradila je sopstveni put, koji obuhvata pozorišne uloge, režiju velikih scenskih spektakala, dokumentarne filmove i humanitarni rad.

Njeno ime vezuje se za uloge Koštane, Gospođice Julije i Nastasje Filipovne, ali i za predstavu „Idiot“ koju je režirala u Minsku. Prema podacima Narodnog pozorišta, dobitnica je glavnih priznanja međunarodnog foruma „Zlatni vitez“ u više kategorija.

Rani život i detinjstvo

Ivana Žigon rođena je 2. februara 1968. godine u Beogradu. Izvori se slažu oko ovog datuma: navode ga Narodno pozorište u Beogradu, srpska Vikipedija, Vikipodaci i IMDb.

Odrasla je u kući posvećenoj pozorištu i filmu. Njen otac Stevo Žigon (Ljubljana, 8. decembar 1926 – Beograd, 28. decembar 2005) ostao je upamćen kao glumac, reditelj i pedagog. Široj publici posebno je poznat po ulozi Krigera, šefa beogradskog Gestapoa, u televizijskim serijama „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“.

Majka Jelena Žigon (Beograd, 3. novembar 1933 – Beograd, 10. april 2018) pamti se po ulozi Jelene Todorović u „Žikinoj dinastiji“ i po desetinama filmskih i televizijskih uloga. Stevo i Jelena upoznali su se 1950. godine, kada je ona imala sedamnaest, a on dvadeset četiri godine.

Ivana ima i brata Nikolu, slikara koji je diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Prema navodima medija, izlagao je u Parizu, Beogradu, Minhenu i drugim gradovima.

Obrazovanje

Ivana Žigon diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na kome je nekada predavao i njen otac. Pored toga, završila je i srednju muzičku školu, takođe u Beogradu.

Muzičko obrazovanje kasnije joj je dobro poslužilo. Njeni nastupi često spajaju recitovanje, pesmu i scenski pokret, što se jasno vidi u programima koje je režirala.

Početak karijere

Prve scenske korake napravila je 1989. godine kao Kosovka devojka u scenskom spektaklu „Kosovski boj“ Petra Zeca u Sava centru. Naredne godine igrala je Pamelu u Anujevom „Ženskom orkestru“ u režiji Petra Zeca, a za tu ulogu dobila je nagradu „Ćuran“ na Festivalu komedije u Jagodini.

Od 1991. godine nastupala je u glavnim ulogama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Nišu i u Podgorici. Igrala je Anu Prosper u Mišiminoj „Markizi de Sad“ u režiji Radmile Vojvodić, zatim Milevu u „Krmećem kasu“ Ace Popovića, kao i Mariju u „Bogojavljenskoj noći“ Vilijama Šekspira u režiji Jagoša Markovića.

Među ranim ulogama su i Zora Šišarka u „Beloj kafi“ Aleksandra Popovića i Gaga u „Devojci modre kose“ Vide Ognjenović, koju je reditelj tumačio u sopstvenoj režiji. Tako je Ivana Žigon još pre tridesete godine odigrala niz klasičnih i savremenih ženskih likova.

Uspon do popularnosti

Prelomni trenutak donela je uloga Koštane u istoimenoj drami Bore Stankovića, koju je 1995. igrala u Narodnom pozorištu u Nišu u režiji Branislava Mićunovića. Za nju je 1996. dobila „Dnevnikovu nagradu“ na Sterijinom pozorju, kao i nagradu „Mila Stojadinović“ za glavnu žensku ulogu na susretu pozorišta „Joakim Vujić“.

Članica Drame Narodnog pozorišta u Beogradu postala je 1994. godine, a zvanje prvakinje dobila je 1999. U toj kući igrala je Elizu Dulitl u „Pigmalionu“ Bernarda Šoa (engl. George Bernard Shaw) u režiji Jovice Pavića i Gospođicu Juliju u Strindbergovoj drami. Predstavu su, prema zvaničnoj biografiji, režirali Stevo Žigon, Duško Radović i Bojan Stupica.

Godine 1995. nastupila je i na Novosadskom letnjem festivalu, gde je igrala Dezdemonu u Šekspirovom „Otelu“ u režiji Steve Žigona, kao i Ledi Magbet. Iste godine tumačila je Marinu u Aristofanovoj „Lizistrati“ koju je u Budvi režirao Petar Zec.

Sledeće godine igrala je Nastasju Filipovnu u „Idiotu“ Fjodora Dostojevskog (rus. Фёдор Достоевский). Ta uloga postala je jedna od njenih najprepoznatljivijih.

Kasnije je tumačila Ninu Zarečnu u Čehovljevom „Galebu“ u režiji Steve Žigona, Lepu Helenu u Geteovom „Faustu II“ u režiji Mire Erceg i Klaru u Nušićevom „DR“-u u režiji Jagoša Markovića. Izvori se razlikuju u godinama premijera ovih predstava, pa ih ovde ne navodimo pojedinačno.

Televizija i film

Pored pozorišta, Ivana Žigon ostvarila je glavne i sporedne uloge u televizijskim dramama u produkciji RTS-a. Među njima su „Bruklin – Gusinje“ Želimira Žilnika (engl. Želimir Žilnik), „Kod večite slavine“ prema Momčilu Nastasijeviću u režiji Mire Vukomanović i „Svet“ Branislava Nušića u režiji Petra D. Ćorkovića.

Igrala je i u televizijskoj adaptaciji Crnjanskovog „Raja“ u režiji Petra Zeca. Pojavila se i u serijama „Oriđinali“ i „Policajac sa Petlovog brda“.

Prema IMDb-u, među njenim filmskim i televizijskim naslovima su i „Poslednji krug u Monci“ (1989) i „Stojte galije carske“ (2014), u kome tumači Milunku Savić. Za 2024. godinu navodi se i projekat „Nobelovac“, u kome igra Lulu Vučo; on se vodio kao projekat u fazi postprodukcije.

Autorski televizijski program „S one strane ogledala“, koji je radila u produkciji RTS-a po sopstvenom scenariju, prema zvaničnoj biografiji Narodnog pozorišta izabran je 1999. među šest najboljih svetskih televizijskih šou-programa na festivalu „Zlatna ruža“ u Montreu.

Režija i veliki scenski projekti

Ivana Žigon režira i piše scenarija za muzičko-scenske spektakle, a neki od njih okupljaju i po nekoliko stotina izvođača. Njeni projekti, prema navodima pozorišta, direktno su prenošeni ili snimani u produkciji RTS-a.

Među najvažnijim ostvarenjima su „Njegoš nebom osijan“, izveden u Narodnom pozorištu 2013. povodom dvestote godišnjice rođenja Petra II Petrovića Njegoša, i „Beli ždralovi“, spektakl posvećen Danu pobede nad fašizmom, predstavljen 2013. u Sava centru. Spektakl „Stojte galije carske“ prikazan je 2014. u Sava centru, a 2015. usledio je i „Nek zapeva cela Srbija“.

Pozorišne predstave režirala je i u narednim godinama. „Desanki za večnost“ izvedena je 2018. na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta, a u njoj je Ivana igrala ulogu Žene. Predstava je dramatizacija stihova njene majke Jelene Žigon.

Zatim je usledila predstava „Jelena, žena koje nema“ prema Ivi Andriću, izvedena 2022. u Domu Ive Andrića u Herceg Novom, u kojoj je igrala i glavnu ulogu. Godine 2023. režirala je „Idiota“ Fjodora Dostojevskog u Nacionalnom akademskom dramskom teatru „Maksim Gorki“ u Minsku.

Kao reditelj i scenarista potpisuje i oko petnaest državnih svečanosti i komemorativnih programa koji su prenošeni na nacionalnim frekvencijama. Oni su bili vezani za godišnjice događaja iz 1999. i 2004. godine, kao i za druge obeležavanja.

„Kosovski božuri“ i rad sa decom sa Kosova i Metohije

Najpoznatiji deo njenog javnog angažmana vezan je za Kosovo i Metohiju. Ansambl „Kosovski božuri“ osnovala je zajedno sa majkom Jelenom Žigon i kompozitorom Gavrilom Kujundžićem. Godina osnivanja se u izvorima razlikuje: većina izvora, među njima Vikipedija i RTS, navodi 2004, a zvanična biografija Narodnog pozorišta 2005. godinu.

U ansamblu su okupljena deca iz srpskih sredina na Kosovu i Metohiji, među kojima su deca iz Orahovca, Velike Hoče, Prištine, Goraždevca, Gračanice i drugih mesta. Ivana je njihova umetnička rukovoditeljka.

Prema biografiji Narodnog pozorišta, ansambl je održao oko 150 koncerata u mnogim gradovima Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, kao i među dijasporom u inostranstvu. Jedan od koncerata izveden je i u Francuskoj, na srpskom, engleskom i ruskom jeziku.

Ivana je organizovala i odlazak 540 dece iz enklava na Kosovu i Metohiji na oporavak u Rusiju. Za taj poduhvat 2005. godine dobila je nagradu „Podvig godine“ lista „Večernje novosti“.

Zajedno sa majkom održala je i oko stotinu humanitarnih nastupa po selima na Kosovu i Metohiji, a za to su 2011. dobile nagradu „Lazar Kujundžić“. Sakupila je i oko 2.500 dečjih crteža na temu „Moje detinjstvo“ i priredila istoimenu knjigu.

Saradnja sa Rusijom i Belorusijom

Ivana Žigon od 2002. godine obavlja funkciju predsednice Društva srpsko-ruskog prijateljstva, koje se kasnije proširilo na Belorusiju. Prema njenoj zvaničnoj biografiji, iste godine primila je delegaciju Moskovske vlade na čelu sa Konstantinom Zatulinom (rus. Константин Затулин), koja je dva puta posetila Kosovo i Metohiju.

Prema istoj biografiji, tada je dostavljeno 14 šlepera pomoći vrednih oko 200.000 dolara. Dani kulture Kosova i Metohije održani su iste godine u Moskvi, uz podršku tadašnjeg gradonačelnika Jurija Lužkova (rus. Юрий Лужков).

Na njenu inicijativu Moskva je izdvojila sredstva za obnovu sela Istok, gde su porodice dobile ključeve novih i obnovljenih kuća. Broj porodica se u izvorima razlikuje: pominje se 75, odnosno 85.

Sa ruskim umetnicima povezuje je i dugogodišnja saradnja sa međunarodnim forumom „Zlatni vitez“, čiji je potpredsednik od 2015. godine. Prema zvaničnoj biografiji, to zvanje dobila je kao najnagrađivaniji umetnik tog festivala van Ruske Federacije.

Ruski glumac Nikolaj Burljajev (rus. Николай Бурляев), direktor tog foruma, naveo je da je Ivana tokom tri decenije dobila najviše nagrada „Zlatnog viteza“. Navodi se i njena saradnja sa Nikitom Mihalkovim (rus. Никита Михалков), o kome je snimila dokumentarni film „Poslednji Evropljanin“.

Godine 2023. režirala je „Idiota“ u Minsku, a 2024. dobila je specijalno priznanje predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka (bel. Аляксандр Лукашэнка) za doprinos popularizaciji slovenske kulture i umetnosti. Prema zvaničnoj biografiji, iako nikada nije bila članica nijedne političke partije, aktivno se bavi kulturnom diplomatijom.

Najveći uspesi

Među najvažnijim ostvarenjima Ivane Žigon izdvajaju se sledeći uspesi:

• uloga Koštane (1995) i nagrade na Sterijinom pozorju i susretu pozorišta „Joakim Vujić“;
• zvanje prvakinje Drame Narodnog pozorišta u Beogradu od 1999. godine;
• uloge Nastasje Filipovne, Gospođice Julije i Nine Zarečne;
• spektakli „Beli ždralovi“, „Stojte galije carske“ i „Njegoš nebom osijan“;
• osnivanje ansambla „Kosovski božuri“ i humanitarna akcija za 540 dece;
• Gran pri za predstavu „Idiot“ na forumu „Zlatni vitez“ u Moskvi (2023);
• nagrada „Beli aist“ za najbolju predstavu u Belorusiji.

Knjige i dokumentarni filmovi

Ivana Žigon je i autorka knjiga. Napisala je „Žig pozorišta“ (2005), priredila je „Moje detinjstvo“ (2005), „Tako je govorio Žigon“ (2015), a 2025. priredila je i knjigu Mitra Martinovića „Bitka za čast“. Priredila je i monografiju o majci Jeleni Jovanović Žigon pod naslovom „Naša diva“.

Kao autor, reditelj i scenarista potpisuje dokumentarne filmove „Poslednja misija Mihajla Ptašuka“ (2002), „Poslednji Evropljanin“ (2003), „Zemlja pod belim krilima“ (2004), „Srce od čokolade“ (2004) i „65 godina vernosti“ (2005). Poslednji govori o putovanju Goloočana u Moskvu.

Objavila je i četiri DVD izdanja sa video-spotovima posvećenim Kosovu i Metohiji, među kojima su „Prkosna pesma u susret Vidovdanu“ i „Stojte galije carske“.

Privatni život

Ivana Žigon porodično nasleđe čuva i u javnom radu. Njen otac Stevo Žigon preminuo je 28. decembra 2005. godine u Beogradu, a sahranjen je na Novom groblju u Aleji velikana.

Majka Jelena Žigon preminula je 10. aprila 2018. posle kraće bolesti, u osamdeset petoj godini. Sahranjena je 13. aprila na Novom groblju, uz pesmu „Lepe moje crne oči“ koju je izvodio ansambl „Kosovski božuri“. Ivana je u grob spustila knjigu „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović.

Prema navodima medija, u porodičnoj kući na Senjaku uredila je memorijalnu sobu posvećenu majci. Govori ruski i engleski, a sporazumeva se i na francuskom, španskom i italijanskom jeziku.

Zanimljivosti

• Ivana Žigon je ćerka dvoje poznatih glumaca. Njen otac je kao petnaestogodišnjak bio zatočenik nacističkog logora Dahau.
• Prema zvaničnoj biografiji, recitovala je na stadionima pred po 20.000 navijača koji su ponavljali stihove o Kosovu i Metohiji.
• Njena „Prkosna pesma“ Dobrice Erića, kako navodi biografija Narodnog pozorišta, postala je 1999. jedan od prepoznatljivih simbola otpora.
• Prema istom izvoru, 2004. je u Havani recitovala tu pesmu na španskom jeziku, a Fidel Kastro (šp. Fidel Castro) joj je predao svoju knjigu.
• Predstavu „Idiot“ u Minsku potpisuje zajedno sa ocem Stevom Žigonom.
• Prema Narodnom pozorištu, sa ruskim bardom izvodi predstavu na ruskom jeziku „Dok se zemlja još okreće“, izvedenu u dvadesetak gradova Rusije.

Nagrade i priznanja

• 1990. – „Ćuran“ na Festivalu komedije u Jagodini za ulogu Pamele u „Ženskom orkestru“;
• 1996. – „Zlatni vitez“ za scenario za film „Idiotka“ u saradnji sa ruskim rediteljem Viktorom Buturljinom;
• 1996. – „Dnevnikova nagrada“ na Sterijinom pozorju za ulogu Koštane;
• 1996. – nagrada „Mila Stojadinović“ za glavnu žensku ulogu na susretu pozorišta „Joakim Vujić“;
• 1999. – nagrada „Žena godine“ Saveza žena Savezne Republike Jugoslavije;
• 2003. – „Zlatni vitez“ za ulogu Gospođice Julije;
• 2004. – medalja Roszarubežcentra, iz ruku Valentine Tereškove (rus. Валентина Терешкова);
• 2005. – „Podvig godine“ lista „Večernje novosti“;
• 2005. – orden „Za veru i vernost svetog Andreja Prvozvanog“ Centra nacionalne slave Rusije (Vikipodaci navode 2009);
• 2005. – „Zlatni vitez“ kao umetničkoj direktorki ansambla „Kosovski božuri“;
• 2009. – nagrada „Braća Karić“ za humanitarni rad;
• 2011. – nagrada „Lazar Kujundžić“;
• 2015. – „Zlatni vitez“ za režiju spektakla „Stojte galije carske“;
• 2017. – „Zlatni vitez“ za životni doprinos slovenskoj kulturi;
• 2019. – jubilarna medalja „Pobede nad fašizmom“ od guvernera Sevastopolja;
• 2023. – orden „Zvezda Dostojevskog“ za životno delo;
• 2023. – Gran pri za „Idiota“ na forumu „Zlatni vitez“ i nagrada „Beli aist“;
• 2024. – specijalno priznanje predsednika Belorusije;
• 2026. – državno odlikovanje, koje je predsednik Srbije Aleksandar Vučić uručio povodom Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Nasleđe i uticaj

Ivana Žigon predstavlja vezu između generacija srpskog glumišta. Nastavila je rad roditelja, a majčinu zaostavštinu čuva kroz predstave, knjige i memorijalnu sobu.

Njen rad sa „Kosovskim božurima“ privukao je pažnju javnosti, a njeni spektakli spajaju dramu, poeziju, muziku i istorijske teme. Zahvaljujući saradnji sa ruskim i beloruskim institucijama, domaća kultura je predstavljena i van granica Srbije.

Kritičari i publika različito ocenjuju njen angažman, ali se njen doprinos pozorištu i kulturnoj saradnji redovno pominje u domaćim medijima.