Ko je Gorica Popović

Gorica Popović je srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica, rođena 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. Njena karijera traje više od pet decenija, a publika je pamti po ulozi Šilje u filmu „Nacionalna klasa do 785 ccm“, sekretarici Dari u seriji „Bolji život“ i carici Milici u filmu „Kosovski boj“.

Dugogodišnja je članica beogradskog Ateljea 212, gde je odigrala više od četrdeset postavki. Pored glume, bavila se i muzikom kao članica grupe Suncokret, a poznata je i po ljubavi prema ručnim radovima, slikanju i kuvanju.

Dobitnica je Zlatne arene u Puli, dve nagrade „Carica Teodora“, Nušićeve nagrade, nagrade „Žanka Stokić“ i drugih priznanja. U nastavku saznajte više o njenom detinjstvu, školovanju, ulogama i privatnom životu.

Rani život i detinjstvo

Porodica i dom

Gorica je odrasla u Kragujevcu, u porodici koja je živela kao podstanar u velikom zajedničkom dvorištu sa nekoliko kuća. Svoje detinjstvo opisuje kao srećno, prepuno cveća, kućnih ljubimaca i igre.

Stub porodice bila je baka Zagorka. Ostala je udovica tokom Drugog svetskog rata, jer joj je muž umro u zarobljeništvu, ali je sama podigla dve ćerke, Goričinu majku i tetku. Kasnije je bila uz unuke i, kako se Gorica seća, mazila ih je bez mere.

Kuća je bila prožeta umetnošću. Otac je radio u pozorištu „Joakim Vujić“ u Kragujevcu kao slikar, izvođač i scenograf, pa su ih u domu uvek okruživali papir, boje i kistovi. Povremeno je vodio ćerku na posao, a miris scene, šminkernice i kostima ostao joj je u sećanju kao nešto čarobno.

Brat Goran, pet godina stariji, takođe je voleo recitovanje, ali je poslušao strogog oca, postao inženjer tehnologije, a kasnije se vratio umetnosti kao grafički dizajner. Gorica je od majke i bake rano naučila da šije, plete i veze, a staru mašinu „Singer“ čuva i danas.

Prvi koraci u amaterskom pozorištu

Škola je rano primetila njen dar za recitovanje, pa je nastupala na svim priredbama. Zatim je počela da pohađa dramski studio pri Omladinskom kulturnom centru, koji je vodio Mirko Đoković. U istom prostoru počeo je da radi i rok bend Smak. Otac se isprva protivio, plašeći se da će škola biti zapostavljena i da je život umetnika neizvestan.

Prvu ulogu odigrala je u šestom ili sedmom razredu osnovne škole, kao baka u Ćopićevoj predstavi „Vuk Bubalo“ u režiji glumca Mirka Babića. Otac se naljutio i nekoliko meseci nije razgovarao s njom, ali je popustio nakon predstave. Za sledeću ulogu dobila je nagradu za najbolju novajliju na Festivalu dramskih amatera Srbije u Kuli, a nekoliko godina kasnije na istom festivalu i nagradu za kostim, jer je bila zadužena za kostime u pozorištu u Aleksincu.

Obrazovanje

Gorica Popović pohađala je Prvu kragujevačku gimnaziju. U završnoj godini nastavnici su joj poverili da režira predstavu, pa je okupila desetak drugara i postavila kolažnu predstavu po knjizi „Budilnik“ satiričara Vlade Bulatovića Viba. Predstava je privukla veliku pažnju, igrala se pred punom salom i osvajala nagrade, a stigla je i do glavne smotre jugoslovenskih dramskih amatera na ostrvu Hvaru. Upravo tamo je, kako kaže, konačno odlučila da postane glumica.

Dotad je razmišljala o kostimografiji, jer je, kao i cela porodica, mnogo crtala. Na nagovor ljudi kojima je verovala otišla je u Beograd da okuša sreću na glumi. Najpre je primljena na studije španskog i engleskog jezika na Filološkom fakultetu, ali ju je profesor Predrag Bajčetić izabrao u glumačku klasu koju je vodio na Fakultetu dramskih umetnosti. Od oko 500 kandidata primljeno je njih trinaestoro.

Među kolegama iz klase bili su Tanja Bošković, Ljiljana Dragutinović, Radmila Živković, Jelica Sretenović, Milan Štrljić i Zlata Numanagić. Većina njih dolazila je iz manjih mesta, pa su bili upućeni jedni na druge. Nastava je trajala ceo dan, a večeri su provodili u pozorištu i bioskopu, u vreme kada je počinjao FEST. Prema tadašnjem pravilu, studenti prve dve godine nisu smeli profesionalno da rade.

Početak karijere

Prve profesionalne angažmane dobila je na trećoj godini studija. Debitovala je na maloj sceni Narodnog pozorišta, koja se tada zvala Krug 101, u predstavi u režiji Dragoslava Lazića, gde je igrala novinarku sa magnetofonom. Usledila je još jedna predstava u Narodnom pozorištu, a zatim angažman u Terazijskom pozorištu.

Potom ju je profesor Branivoje Đorđević pozvao da se vrati na fakultet kao asistent za glas i dikciju. Ubrzo je prebačena na glumački odsek, gde je bila asistent profesora Minje Dedića. Kao tek nešto starija, družila se sa studentima koji će kasnije postati prvaci domaće glume: Branislavom Lečićem, Darom Džokić, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Sonjom Savić, Svetislavom Bulom Gocićem, Enverom Petrovcijem, Zoranom Cvijanovićem, Suzanom Petričević i Gordanom Gadžić.

Posebno pamti Sonju Savić, koja ju je na prijemnom ispitu rasplakala izvođenjem Tatjaninog pisma Onjeginu.

Muzički period i grupa Suncokret

Paralelno sa radom na fakultetu, Gorica Popović se bavila i pevanjem. Ljuba Ninković i Vojislav Koki Đurić iz grupe S vremena na vreme čuli su je kako zajedno sa Tanjom Bošković i Ljiljanom Dragutinović peva ruske pesme i pozvali su ih da pevaju u bendu dok su ostali članovi služili vojni rok.

U toj grupi nije dugo ostala. Upoznala je Boru Đorđevića, koji je tada imao bend Suncokret i tražio ženski vokal. Uskoro joj se pridružila i drugarica sa studija Biljana Krstić. Bend je ušao na top-liste i držao koncerte u velikim dvoranama. Kada su počeli filmski angažmani, muzika je morala da ustupi mesto glumi, a Đorđević je u to vreme već planirao osnivanje grupe Riblja čorba.

Uspon do popularnosti

Prve filmske uloge

Prvu veliku filmsku ulogu dobila je u filmu „Miris poljskog cveća“ reditelja Srđana Karanovića. Pravi preokret doneo je film „Nacionalna klasa do 785 ccm“ Gorana Markovića iz 1979. godine, u kome je tumačila Šilju, gradsku devojku. Za tu ulogu dobila je Zlatnu arenu u Puli, i to, kako kaže, na iznenađenje i same sebe, jer su na festivalu bili mnogo poznatiji glumci.

Filmske ponude su potom nastavile da stižu. Igrala je u filmovima „Pad Italije“ (1981), „U raljama života“ (1984), „Kraj rata“ (1984), „Šest dana juna“ (1985), „Tamna strana sunca“ (1988) i „Kosovski boj“ (1989), u kome je tumačila caricu Milicu. Pojavila se i u ostvarenjima „Seks – partijski neprijatelj broj 1“ (1990), „Rane“ (1998), „Seljaci“ (2001) i „Profesionalac“ (2003).

Televizija

Na televiziji je igrala u serijama i dramama, među kojima su „Sivi dom“, „Gore-dole“ i „Vuk Karadžić“. U seriji „Vuk Karadžić“ iz 1987. godine, koju je režirao Đorđe Kadijević, tumačila je Ljubicu Obrenović, lik koji je ranije igrala i u njegovoj TV drami „Karađorđeva smrt“. Prema njenim rečima, serija je jedne godine proglašena za najbolju evropsku seriju.

Najveću popularnost na malim ekranima donela joj je serija „Bolji život“. Igrala je sekretaricu Daru, a serija je, kako navodi, bila prva na ovim prostorima sa tako velikom gledanošću. Uspeh pripisuje atmosferi na setu, gde su se svi ponašali kao porodica. Ljudi je i danas ponekad oslovljavaju imenom Dara.

Najveći uspesi

Atelje 212

Godine 1982. Ljubomir Draškić i Mira Trailović pozvali su je u Atelje 212, pa je prešla sa fakulteta u pozorište čije je glumce oduvek divila. Odigrala je više od četrdeset postavki, a prema njenim rečima iz 2021. godine bila je najstarija članica ansambla.

Predstava „Brod plovi za Beograd“

Na predlog Nebojše Bradića, 1997. godine nastala je muzička predstava „Brod plovi za Beograd“, jer je publika volela komedije i komade sa pesmom. Kroz nju je prošlo mnogo glumaca, a gostovao je i Cune Gojković.

Dve izvedbe posebno pamti. Jednom je Rade Šerbedžija napustio svadbu svoje ćerke da bi stigao na predstavu i doveo je Kemala Montena i Harisa Džinovića, pa su na sceni otpevali po strofu „Emine“. Uoči pandemije predstava je odigrana za Fondaciju Novaka Đokovića, a Novak se, zajedno sa suprugom Jelenom, pridružio pevanju na sceni.

Novije uloge

U Ateljeu 212 igra u komediji „Lažljivica“ ruskog dramskog pisca Nikolaja Koljade, u režiji Stefana Sabljića, zajedno sa Jelisavetom Sekom Sablić. Premijera je održana pre pandemije, a predstava je gostovala i u Petrovcu i u Beču. Igrala je i u drami Olge Dimitrijević „Kako je dobro videti te opet“, u režiji Aleksandre Milavić Davis, uz Svetlanu Bojković, Tanju Bošković, Sofiju Juričan i Ivana Mihailovića. Premijera te predstave zatvorila je Sterijino pozorje.

Od novijih televizijskih uloga izdvaja se lik klavirske učiteljke u RTS seriji „Kaljave gume“, čiji je scenario napisala Mia Ćertić, a režirao Miodrag Ćertić. Igrala je i u serijama „Popadija“ i „Zbornica“, kao i u filmu „Indigo kristal“ (2023).

Učestvovala je i u opernoj postavci Emira Kusturice „Dom za vešanje“, gde je, kako ističe, videla koliko reditelj dobro poznaje pozorište.

Društveni angažman

Gorica Popović povremeno se javno oglašavala o društvenim temama. Početkom 2025. godine, kada su pozorišta stupila u sedmodnevni štrajk u znak podrške studentskim protestima, izjavila je za N1 da se divi studentima. Navela je i da su glumci na kraju svake predstave isticali transparent, a da je publika to ispratila snažnim aplauzom.

Privatni život

Gorica Popović udata je za džez saksofonistu Nenada Nešu Petrovića, koji je od 1999. godine član No Smoking Orkestra. Prema njenim rečima, sa njim je putovala širom sveta, a najavila je da će 2022. godine obeležiti trideset godina braka.

Slobodno vreme posvećuje ručnim radovima, slikanju, kuvanju i baštovanstvu. Zajedno sa slikarkom iz Sarajeva Alenom Gojak priredila je u Ateljeu 212 humanitarnu izložbu „Obojimo svet“, na kojoj su izložene i njene vezene slike. Prihod je namenjen opremanju igraonice na dečjem onkološkom odeljenju klinike u Nišu. Kaže da joj ponekad treba i mesec dana da izveze jednu sliku.

Bliska je sa drugaricom i kumom Biljanom Krstić, koju je upoznala na studijama i koja je s njom pevala u Suncokretu.

Zanimljivosti

• Kao učenica šestog razreda bila je u delegaciji dvanaestoro dece iz Kragujevca na proslavi rođendana Josipa Broza Tita u Beogradu, gde je recitovala. Tito je tada bio prehlađen, pa se nije rukovao sa decom.
• Staru mašinu „Singer“ iz detinjstva čuva do danas.
• Bila je asistent mnogim glumcima koji su kasnije postali poznati, među njima Branislavu Lečiću, Sonji Savić i Branimiru Brstini.
• Prema sopstvenim rečima, stalno smišlja nove tehnike za bojenje uskršnjih jaja.
• Njeno životno geslo čine dve misli: da se dve lubenice ne mogu držati u jednoj ruci i da iznad oblaka uvek sija sunce.
• O njoj je snimljen dokumentarni film, a monografija je, prema njenim rečima iz 2021. godine, bila spremna za objavljivanje.

Nagrade i priznanja

Tokom karijere dugačke više od pet decenija Gorica Popović dobila je brojna priznanja za rad u pozorištu i na filmu:

• Zlatna arena u Puli za ulogu Šilje u filmu „Nacionalna klasa do 785 ccm“
• dve nagrade „Carica Teodora“ na filmskim susretima u Nišu
• Nušićeva nagrada
• „Velika Žanka“
• nagrada „Žanka Stokić“ (2019)
• nagrada „Pavle Vuisić“
• nagrada za najbolju novajliju i nagrada za kostim na Festivalu dramskih amatera Srbije u Kuli

Nagrada „Žanka Stokić“ uručena joj je u maju 2019. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Priznanje zajednički dodeljuju Narodno pozorište, „Večernje novosti“ i Grad Požarevac. U žiriju su bili Radmila Živković i Nataša Ninković, direktorka Narodnog pozorišta Ivana Vujić, pisac Goran Petrović i Milorad Vučelić. Na svečanosti je izvela baladu Arsena Dedića „Moj prijatelj je umro“, monolog Verice Urošević i autorsku pesmu iz monodrame „Gospođa Milihbrot“. Koleginica iz klase Radmila Živković poželela joj je da i narednih decenija ostane vrhunska glumica.

Nasleđe i uticaj

Gorica Popović važi za jednu od najcenjenijih glumica svoje generacije. Novosti su je opisale kao glumicu naroda i uporedile je sa Žankom Stokić, Ljubinkom Bobić i Radom Savićević, ističući njenu toplinu, snagu i jednostavnost.

Njen trag vidljiv je u nekoliko oblasti: u filmu, u kome je ostala upamćena po liku Šilje, na televiziji, gde je Dara iz serije „Bolji život“ postala deo popularne kulture, i u pozorištu, gde decenijama gradi vezu sa publikom na sceni Ateljea 212. Kao asistent na fakultetu učestvovala je i u obrazovanju generacije glumaca koji su kasnije postali prepoznatljivi.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je Gorica Popović?

Gorica Popović je srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica, članica Ateljea 212. Poznata je po ulogama u filmu „Nacionalna klasa do 785 ccm“ i seriji „Bolji život“.

Kada i gde je rođena Gorica Popović?

Rođena je 13. avgusta 1952. godine u Kragujevcu. U oktobru 2026. godine ima 74 godine.

Gde je Gorica Popović studirala glumu?

Studirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Od oko 500 kandidata na prijemnom ispitu primljeno je trinaestoro.

Po kojim ulogama je Gorica Popović najpoznatija?

Najpoznatija je po ulozi Šilje u filmu „Nacionalna klasa do 785 ccm“, sekretarici Dari u seriji „Bolji život“, carici Milici u filmu „Kosovski boj“ i Ljubici Obrenović u seriji „Vuk Karadžić“.

Za koju je ulogu Gorica Popović dobila Zlatnu arenu?

Zlatnu arenu u Puli dobila je za ulogu Šilje u filmu „Nacionalna klasa do 785 ccm“ reditelja Gorana Markovića.

U kom pozorištu igra Gorica Popović?

Od 1982. godine članica je beogradskog Ateljea 212, gde je odigrala više od četrdeset postavki.

Da li je Gorica Popović pevala u bendu?

Jeste. Bila je članica grupe Suncokret, koju je predvodio Bora Đorđević, a kratko je pevala i u grupi S vremena na vreme.

Ko je muž Gorice Popović?

Udata je za džez saksofonistu Nenada Nešu Petrovića, člana No Smoking Orkestra od 1999. godine.

Koje je nagrade osvojila Gorica Popović?

Osvojila je Zlatnu arenu u Puli, dve nagrade „Carica Teodora“, Nušićevu nagradu, „Veliku Žanku“, nagrade „Žanka Stokić“ i „Pavle Vuisić“.

Čime se Gorica Popović bavi van glume?

Bavi se vezom, slikanjem, kuvanjem i baštovanstvom. Svoje vezene slike izlagala je i na humanitarnoj izložbi „Obojimo svet“.

Zaključak

Gorica Popović je glumica kojoj je pozorište još u detinjstvu bilo čarobno mesto. Od amaterskih predstava u Kragujevcu preko Fakulteta dramskih umetnosti stigla je do Ateljea 212, gde decenijama gradi karijeru. Šilja iz „Nacionalne klase“, Dara iz „Boljeg života“ i carica Milica iz „Kosovskog boja“ ostaju njene najprepoznatljivije uloge. Njena biografija pokazuje glumicu koja je uspela da spoji film, televiziju, pozorište i muziku, a da pritom ostane bliska publici.