Ko je Boris Tadić

Boris Tadić (Sarajevo, 15. januar 1958) srpski je političar i psiholog koji je od 2004. do 2012. godine obavljao funkciju predsednika Srbije. Na toj dužnosti dočekao je raspad državne zajednice Srbije i Crne Gore 2006. godine, a istovremeno je, od 2004. do 2012, bio na čelu Demokratske stranke (DS).

Sin je filozofa Ljubomira Tadića i psihologa Nevenke Tadić. Odrastao je u intelektualnoj porodici, studirao psihologiju, a politikom se počeo baviti još kao student, u vreme kada je opozicija u Jugoslaviji bila izložena pritiscima i hapšenjima. Posle pada Slobodana Miloševića 2000. godine postao je ministar telekomunikacija, a zatim i ministar odbrane Srbije i Crne Gore.

Njegovi mandati ostali su upamćeni po približavanju Srbije Evropskoj uniji, ali i po izazovima oko Kosova i svetske ekonomske krize. Od 2014. godine vodi Socijaldemokratsku stranku (SDS).

Poreklo i detinjstvo

Boris Tadić rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, tadašnjem glavnom gradu Narodne Republike Bosne i Hercegovine u sastavu Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Otac Ljubomir bio je filozof i član Srpske akademije nauka i umetnosti, a majka Nevenka psiholog. Porodica Tadić vodi poreklo iz plemena Piva u Staroj Hercegovini, a krsna slava joj je Sveti Jovan Krstitelj.

Roditelji su se u Sarajevo vratili iz Pariza, gde su doktorirali, svega nekoliko dana pre njegovog rođenja. Kada je Boris imao tri godine, porodica se preselila u Beograd, gde je njegov otac dobio posao u listu „Oslobođenje“. Starija sestra Vjera, rođena 1952, takođe je psiholog.

Porodična istorija bila je obeležena ratnim stradanjem. Deda po majci, Strahinja Kićanović, imućni trgovac i zemljoposednik, ubijen je u Drugom svetskom ratu u logoru Jadovno. Tadić je o tome više puta govorio u javnosti. Otac Ljubomir bio je povezan sa disidentskom grupom Praxis, zbog čega je 1975. godine, zajedno sa još sedam profesora, udaljen sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Obrazovanje

Osnovnu školu „Pera Popović Aga“, koja danas nosi ime „Mika Petrović Alas“, Tadić je završio u Beogradu. Potom je upisao Prvu beogradsku gimnaziju na Dorćolu. Kao tinejdžer trenirao je vaterpolo u beogradskom Partizanu, ali je morao da prekine zbog povreda.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na odseku za psihologiju. Njegova specijalnost bila je socijalna psihologija, u okviru kliničke psihologije. Studentske godine obeležilo je i političko angažovanje, o kome govori sledeći odeljak.

Kasnije je dobio i počasni doktorat Hrišćanskog univerziteta „Dimitrie Cantemir“ iz Rumunije, 2009. godine. Do 2003. godine radio je i kao predavač političkog marketinga na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Početak karijere i disidentsko angažovanje

Tadić je još kao student učestvovao u akcijama jugoslovenske opozicije. U julu 1982. uhapšen je zbog protesta protiv hapšenja grupe studenata, koji su se bunili protiv vanrednog stanja u Poljskoj i podržavali pokret „Solidarnost“. Proveo je mesec dana u kaznenom radu u Padinskoj Skeli. Zajedno sa tadašnjom suprugom, novinarkom Veselinkom Zastavniković, učestvovao je u peticijama i protestima protiv kršenja ljudskih prava u SFRJ.

Posle fakulteta radio je kao novinar, vojni klinički psiholog i nastavnik psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Prema pojedinim izvorima, bio je i istraživač na projektima Instituta za psihologiju. Tako je izgradio profesionalnu biografiju van politike, što će kasnije često isticati.

Godine 1990. pristupio je tek osnovanoj Demokratskoj stranci. Posle izbora 1993. postao je poslanik u Skupštini Srbije i član Odbora za nauku i tehnologiju (neki izvori navode 1994. godinu, pa se podaci razlikuju). Prema nedeljniku „Vreme“, 1992. postao je sekretar Glavnog odbora i potpredsednik Izvršnog odbora stranke, ali je tih godina davao veoma malo intervjua i radio pretežno organizacioni posao.

Centar za razvoj demokratije i političke veštine, nevladinu organizaciju za političko i građansko obrazovanje, osnovao je krajem devedesetih (izvori se razlikuju: 1997. ili 1998. godina).

Pad Miloševićevog režima i ministarske funkcije

Demokratska stranka bila je deo Demokratske opozicije Srbije (DOS), široke koalicije stranaka koje su 2000. godine učestvovale u svrgavanju Slobodana Miloševića. Tadić je u februaru 2000. izabran za potpredsednika DS, a tu funkciju ponovo je dobio u oktobru 2001. Neposredno posle oktobarskih promena sarađivao je blisko sa Zoranom Đinđićem, liderom stranke.

Od 4. novembra 2000. do 7. marta 2003. bio je savezni ministar telekomunikacija u vladi Savezne Republike Jugoslavije, koju je vodio Vojislav Koštunica kao predsednik države, a Zoran Žižić i Dragiša Pešić kao premijeri. Neki izvori navode da je tu funkciju obavljao do 2001. godine, pa se podaci razlikuju.

Posle ubistva Zorana Đinđića u martu 2003. postao je ministar odbrane Srbije i Crne Gore (17. mart 2003 – 16. april 2004). Kao ministar pokrenuo je reforme vojske, uključujući prilagođavanje propisa standardima NATO i formiranje snaga za brzo reagovanje pod civilnom kontrolom. Zalagao se i za slanje srpskih vojnika u misiju u Avganistanu, kako bi se unapredili odnosi sa Alijansom.

Na čelu Demokratske stranke i izbor za predsednika 2004.

Đinđićevo ubistvo ostavilo je Demokratsku stranku bez lidera. Na izbornoj skupštini u februaru 2004. Boris Tadić pobedio je Zorana Živkovića i postao predsednik DS. Kasnije je bez protivkandidata ponovo biran 2006. i 2010. godine.

Kao novi lider stranke postao je njen kandidat na predsedničkim izborima. U prvom krugu, održanom u junu 2004, osvojio je 27,37 odsto glasova, odnosno 853.584 glasa. U drugom krugu 27. juna pobedio je Tomislava Nikolića iz Srpske radikalne stranke sa oko 53 odsto glasova. Položio je zakletvu 11. jula 2004.

U kampanji je obećao osnivanje Narodne kancelarije predsednika, koja je otvorena 1. oktobra 2004. Njen prvi direktor bio je Dragan Đilas, kasnije gradonačelnik Beograda.

Prvi mandat predsednika Srbije (2004–2008)

Tadić je od početka isticao saradnju i pomirenje država bivše Jugoslavije, opterećenih ratovima iz devedesetih. Šestog decembra 2004. u Bosni i Hercegovini izvinio se svima koji su stradali od zločina počinjenih u ime srpskog naroda. U julu 2005. posetio je Srebrenicu na desetogodišnjicu masakra, kao prvi srpski šef države ili vlade koji je to učinio.

Godine 2007. uputio je izvinjenje Hrvatskoj za sve zločine počinjene u ime Srbije tokom rata u Hrvatskoj. Iste godine, 6. septembra, zajedno sa Miloradom Dodikom i Vojislavom Koštunicom potpisao je sporazum o osnivanju Saveta za saradnju Srbije i Republike Srpske. Krajem 2007. izjavio je da Srbija ne podržava raspad Bosne i Hercegovine i da kao garant Dejtonskog sporazuma podržava njen teritorijalni integritet.

Istorijski trenutak desio se 2006, kada je Crna Gora na referendumu proglasila nezavisnost. Tadić je bio prvi strani šef države koji je posetio Crnu Goru posle njene nezavisnosti. Srbija je nastavila kao nezavisna država, a Tadić je prisustvovao prvom podizanju srpske zastave ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Dvadeset osmog septembra 2005. sastao se u Vatikanu sa papom Benediktom XVI (engl. Benedict XVI), što je bio prvi susret jednog srpskog šefa države sa papom. Dvadeset drugog juna 2007. predsedavao je hiljaditom sednicom Komiteta ministara Saveta Evrope u Beogradu.

Ponovni izbor 2008. i pitanje Kosova

Nakon usvajanja novog Ustava Srbije na referendumu u oktobru 2006, raspisani su prevremeni predsednički izbori za 20. januar 2008. Kampanju je vodio pod sloganom „Za jaku i stabilnu Srbiju“, a u drugom krugu „Da osvojimo Evropu zajedno“. Zagovarao je evropske integracije, ali i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i suverenitet nad Kosovom i Metohijom.

U prvom krugu dobio je 1.457.030 glasova (35,39 odsto), a u drugom, 3. februara 2008, pobedio je Tomislava Nikolića sa 2.304.467 glasova (50,31 odsto). Zakletvu je položio 15. februara 2008. Dva dana kasnije, 17. februara, Skupština Kosova proglasila je nezavisnost. Tadić je tražio hitnu reakciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i izjavio da Srbija nikada neće priznati nezavisnost Kosova.

Rusija je podržala srpski stav. Dmitrij Medvedev (engl. Dmitry Medvedev) i Sergej Lavrov (engl. Sergey Lavrov) posetili su Beograd 25. februara 2008, kada je potpisan i sporazum o gasovodu „Južni tok“. Istovremeno, Tadić nije sledio Rusiju u priznavanju Abhazije i Južne Osetije, uz obrazloženje da Srbija brani sopstveni teritorijalni integritet pozivanjem na međunarodno pravo.

Na parlamentarnim izborima 11. maja 2008. koalicija „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“ osvojila je oko 38 odsto glasova. Mirka Cvetkovića Tadić je 27. juna predložio za premijera, a on je prisegnuo 7. jula 2008. Vlada je formirana uz učešće Socijalističke partije Srbije, nekadašnjeg protivnika DS.

Evropske integracije i saradnja sa Haškim tribunalom

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom potpisan je 29. aprila 2008. u Luksemburgu, u prisustvu Tadića, a u ime Srbije ga je potpisao potpredsednik vlade Božidar Đelić. Tadić je poručio da je spreman da ga potpiše, ali ne po cenu priznanja Kosova. Tadašnji premijer Vojislav Koštunica protivio se tom potpisivanju.

Srbija je 22. decembra 2009. podnela zahtev za članstvo u EU. Krajem 2009. odlučeno je i o ukidanju viza za građane Srbije u zemljama Šengena. Poseban uslov Brisela bila je potpuna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Ratko Mladić uhapšen je 26. maja 2011. u Lazarevu, posle šesnaest godina bekstva, a Tadić je to javno objavio rečima da svi ratni zločinci moraju da odgovaraju pred pravdom. Goran Hadžić, poslednji optuženik na slobodi, uhapšen je u julu 2011. Statusa kandidata za članstvo u EU Srbija je dobila početkom marta 2012. godine.

Tadić je u drugom mandatu tražio i politički dogovor sa Socijalističkom partijom Srbije. Osamnaestog oktobra 2008. sa Ivicom Dačićem potpisao je Deklaraciju o političkom pomirenju, koja je predviđala dalje evropske integracije i pregovore o Kosovu na osnovu Rezolucije 1244.

Ostavka i izbori 2012.

Posle protesta koje je 2011. organizovala Srpska napredna stranka, Tadić je najavio prevremene izbore za 2012. godinu. Dana 5. aprila 2012, dan posle objave odluke, podneo je ostavku na mesto predsednika, čime su predsednički izbori spojeni sa parlamentarnim, zakazanim za 6. maj.

U drugom krugu 20. maja 2012. izgubio je od Tomislava Nikolića iz Srpske napredne stranke. Prema podacima CeSID-a, Nikolić je osvojio 49,7 odsto glasova, a Tadić 47 odsto. Rezultat je smatran donekle iznenađenjem. Tadić je kritikovan unutar i van stranke zbog poteza sa prevremenim izborima, bez jasno definisanog cilja.

Odlaskom sa funkcije prestao je njegov dugogodišnji period na vlasti. Predsednička dužnost privremeno je pripala predsednici Skupštine Slavici Đukić Dejanović.

Posle predsedničkog mandata

Dragan Đilas smenio je Tadića na čelu DS 25. novembra 2012, a Tadić je postao počasni predsednik stranke. Početkom 2014, posle neuspešnog povratka na čelo stranke, napustio je Demokratsku stranku. Zatim je osnovao Novu demokratsku stranku, koja je iste godine preimenovana u Socijaldemokratsku stranku (SDS). Za izbore 2014. sklopio je koaliciju sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine.

Posle izbora 2016. Tadić je izjavio da SDS neće biti deo vladajuće koalicije oko Srpske napredne stranke. SDS je ostala parlamentarna stranka do izbora 2020, koje je bojkotovala. Na izborima 2023. nastupila je u okviru koalicije „Dobro jutro Srbijo“. Tokom 2025. Tadić je izjavio da bi SDS podržala studentsku listu u slučaju vanrednih izbora.

Van politike, Tadić je član Senior Networka Evropske mreže lidera (European Leadership Network). U oktobru 2024. imenovan je za nezavisnog neizvršnog direktora kineske kompanije USPACE Technology Group, a postao je i ambasador inicijative Zelena digitalna akcija Međunarodne telekomunikacione unije. Dobio je i pretnje smrću, kada su se u junu 2021, posle presude Ratku Mladiću, u Beogradu i Banjaluci pojavili grafiti i nalepnice upućeni njemu.

Kritike i kontroverze

Tadić je tokom političke karijere bio predmet kritika, a one se u izvorima navode kao ocene različitih aktera, ne kao utvrđene činjenice. Savet za borbu protiv korupcije objavio je 2011. izveštaj u kome je zaključeno da su mediji u Srbiji bili pod snažnim političkim pritiskom. U izveštaju je navedeno i da su marketinške agencije u vlasništvu bliskih saradnika Demokratske stranke imale značajan udeo na tržištu oglašavanja. Urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović više puta ga je optuživala za pritisak na uređivačku politiku.

Deklaraciju o političkom pomirenju sa Socijalističkom partijom kritikovali su deo partnera iz vlasti, kao i desničarske stranke, a deo kritičara smatrao je da ona relativizuje Miloševićev režim. Tadić je kasnije branio pomirenje, tvrdeći da Srbiji trebaju politike zasnovane na konsenzusu.

Tokom 2012. pojavila se i rasprava o tome da li ima pravo na treći mandat, s obzirom na izbor po prethodnom ustavu za prvi mandat. Oktobra 2009. bio je kažnjen sa 400 evra jer je nazdravio šampanjcem na stadionu posle kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, što je bilo zabranjeno propisima. Tadić je tada preuzeo odgovornost.

Privatni život

Boris Tadić bio je u braku sa novinarkom Veselinkom Zastavniković od 1980. do 1996. godine (stranka SDS navodi 1997, pa se podaci razlikuju). Upoznali su se sedamdesetih godina i zajedno učestvovali u opozicionim akcijama. Brak je bio bez dece.

Godine 1997. oženio se Tatjanom Rodić (Tadić), sa kojom ima dve ćerke, Mašu i Vanju. Supružnici su se razdvojili 2019. godine. Tadić je po veroispovesti pravoslavac.

Pored maternjeg jezika, govori engleski i francuski, a prema pojedinim izvorima i italijanski i nemački. Visok je 188 centimetara.

Zanimljivosti

• Kao tinejdžer trenirao je vaterpolo u Partizanu, ali je morao da prekine zbog povreda.
• Bio je prvi srpski šef države primljen kod pape, 28. septembra 2005.
• Prvog decembra 2004. predsednička kolona učestvovala je u saobraćajnoj nesreći; policijska istraga nije našla dokaze da je reč o pokušaju atentata.
• Dana 21. maja 2009. muškarac sa ručnim bombama ušao je u zgradu Predsedništva, a pregovori su trajali nekoliko sati i završili se bez žrtava.
• Na mreži X aktivan je pod nalogom @BorisTadic58.
• Tokom kampanje 2008. nedeljno je odgovarao na deset pitanja građana video-odgovorima na internetu.

Nagrade i priznanja

Tokom i posle mandata Boris Tadić primio je više međunarodnih priznanja i odlikovanja:

• Evropska nagrada za političku kulturu fondacije Hans Ringier (2007), čiji je novčani deo namenio porodilištu u blizini Gračanice.
• Nagrada „Quadriga“ pod nazivom „Hrabrost istrajnosti“ (2008), koju mu je uručio austrijski predsednik Hajnc Fišer.
• Zlatni ključevi grada Madrida i počasni doktorat Hrišćanskog univerziteta „Dimitrie Cantemir“ (2009).
• Nagrada „Steiger“ za Evropu Rajna-Rur (2010) i Zlatna medalja Helenskog parlamenta (2010).
• Nagrada Sever-Jug Saveta Evrope (2011).
• Evropska medalja tolerancije, dodeljena 2012. zajedno sa Ivom Josipovićem; Orden Republike Srpske i međunarodna nagrada „Ilyas Afandiyev“ Azerbejdžana (2012).
• Medalje Ruske Federacije iz 2008. i 2010. godine.

Nasleđe i uticaj

Ocene o Tadićevom političkom nasleđu razlikuju se. Pristalice ističu da je pod njegovim predsedništvom Srbija potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, dobila šengenski bezvizni režim i status kandidata za članstvo u EU, kao i da je ispunila obaveze prema Haškom tribunalu. Isticane su i njegove poruke pomirenja prema susedima, izvinjenja u Bosni i Hrvatskoj i poseta Srebrenici.

Kritičari, s druge strane, navode ekonomski rast koji je bio nizak u godinama posle svetske krize, političke pritiske na medije i spor oko koalicije sa socijalistima. Deo javnosti kritikovao je i njegovu politiku prema Kosovu. Britanska i norveška enciklopedijska literatura opisuje ga kao liberalnog i proevropski orijentisanog političara, koji je održavao dobre odnose sa Rusijom.

Pitanja evropskog puta, odnosa sa susedima i Kosova ostala su centralna u srpskoj politici i posle njegovog odlaska sa vlasti.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je Boris Tadić?

Boris Tadić je srpski političar i psiholog, predsednik Srbije od 2004. do 2012. godine i dugogodišnji lider Demokratske stranke. Od 2014. vodi Socijaldemokratsku stranku.

Kada i gde je rođen Boris Tadić?

Rođen je 15. januara 1958. u Sarajevu, u tadašnjoj Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini, u sastavu SFR Jugoslavije.

Čiji je sin Boris Tadić?

Sin je filozofa Ljubomira Tadića, člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i psihologa Nevenke Tadić. Ima sestru Vjeru, takođe psihologa.

Koliko je godina Boris Tadić bio predsednik Srbije?

Na funkciji je bio od 11. jula 2004. do 5. aprila 2012, dakle nešto manje od osam godina, kada je podneo ostavku radi prevremenih izbora.

Koje je ministarske funkcije obavljao Boris Tadić?

Bio je savezni ministar telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije (od novembra 2000. do marta 2003) i ministar odbrane Srbije i Crne Gore (od marta 2003. do aprila 2004).

Šta je Boris Tadić po obrazovanju?

Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Radio je kao psiholog, novinar i nastavnik psihologije, a 2009. dobio je počasni doktorat.

Zašto je Boris Tadić izgubio izbore 2012.?

Izgubio je u drugom krugu od Tomislava Nikolića, koji je osvojio 49,7 odsto glasova prema 47 odsto za Tadića. Izvori navode više mogućih uzroka, među kojima su ekonomske prilike i ocena da je potez sa prevremenim izborima bio loše procenjen.

Koju stranku vodi Boris Tadić danas?

Prema dostupnim izvorima, Boris Tadić je predsednik Socijaldemokratske stranke (SDS), koju je osnovao 2014. godine, nakon odlaska iz Demokratske stranke.

Sa kim je u braku Boris Tadić i koliko ima dece?

Bio je u braku sa Veselinkom Zastavniković (do 1996. ili 1997), bez dece, a potom sa Tatjanom Rodić, sa kojom ima dve ćerke, Mašu i Vanju. Supružnici su se razdvojili 2019.

Zaključak

Boris Tadić ostao je jedna od najuticajnijih ličnosti srpske politike posle 2000. godine. Psiholog po struci, prošao je put od studentskog aktiviste i opozicionara do ministra, lidera Demokratske stranke i dvostrukog predsednika Srbije. Njegovi mandati vezani su za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, ukidanje viza, hapšenje Ratka Mladića i Gorana Hadžića, ali i za nezavisnost Kosova i svetsku ekonomsku krizu. Ocene o njegovom radu ostaju podeljene, a on i dalje deluje kao lider Socijaldemokratske stranke.