Ko je Zoran Đinđić

Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgust 1952 – Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof, premijer Srbije od 25. januara 2001. do ubistva 12. marta 2003. godine. Pre političke karijere bavio se filozofijom, doktorirao je u Nemačkoj i predavao na Univerzitetu u Novom Sadu.

Bio je jedan od obnovitelja Demokratske stranke, a njen predsednik postao je 1994. godine. Tokom devedesetih predvodio je opoziciju Slobodanu Miloševiću. Na čelu Beograda bio je 1997, a posle izbora i promena u oktobru 2000. postao je premijer.

Najveći deo javnosti pamti ga po odluci da se Milošević izruči Haškom tribunalu 2001. godine, po pokretanju reformi i po pokušaju da se država očisti od organizovanog kriminala. Ubijen je u dvorištu zgrade Vlade Srbije, a njegovo političko nasleđe i danas izaziva snažne podele.

Rani život i detinjstvo

Zoran Đinđić rođen je u Bosanskom Šamcu, u tadašnjoj Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini u okviru Jugoslavije. Većina izvora navodi 1. avgust 1952. kao datum rođenja, dok sajt IMDb navodi 2. avgust, pa se izvori u ovom podatku razlikuju. Ovde je korišćen datum koji se najčešće pojavljuje.

U Bosanskom Šamcu službovao je njegov otac Dragomir, oficir Jugoslovenske narodne armije. Zbog očevog posla porodica se selila, pa je deset godina Zoranovog detinjstva prošlo u Travniku, u središnjoj Bosni.

Kasnije je porodica prešla u Beograd, kamo je otac premešten. Tamo je Zoran nastavio školovanje i postao đak jedne od beogradskih gimnazija.

Obrazovanje

Srednju školu Zoran Đinđić završio je u Beogradu, u Devetoj gimnaziji. Zatim je upisao Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao 1974. godine.

Studije je nastavio u Nemačkoj. Prema podacima Fondacije „Dr Zoran Đinđić“, između 1977. i 1990. boravio je na više univerziteta i naučnih ustanova u Konstancu, Bonu i Frankfurtu. Doktorirao je 1979. na Univerzitetu u Konstancu, a doktorska teza nosila je naslov „Problemi utemeljenja kritičke teorije društva“.

Izvori se razlikuju oko mentora. Engleska Vikipedija navodi da je rad radio kod profesora Albrehta Velmera (nem. Albrecht Wellmer) [PROVERI], koji je bio Habermasov učenik i nekadašnji asistent. Državni portal Srbije i druge publikacije navode da je studirao uz Jirgena Habermasa (nem. Jürgen Habermas), jednog od najuticajnijih filozofa druge polovine 20. veka. Habermasov savet da intelektualac treba ne samo da misli nego i da deluje često se pominje kao važan uticaj na njegov kasniji put.

Studentski aktivizam i suđenje u Ljubljani

Đinđić je na fakultet stigao u burnom periodu posle studentskih protesta 1968. godine. Sa grupom istomišljenika ubrzo je preuzeo rukovodstvo Saveza studenata na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Blizak je bio krugu oko časopisa „Praxis“ i Korčulanske letnje škole.

Početkom 1974. godine studenti filozofskih fakulteta iz Beograda, Zagreba i Ljubljane sastali su se u Ljubljani i pripremili „Nacrt rezolucije“, koji je sa levih pozicija kritikovao tadašnju vlast. Reakcija komunističkih vlasti bila je oštra.

U novembru 1974. u Ljubljani je održano suđenje šestorici studenata iz tri grada, među kojima je bio i Zoran Đinđić. Osuđeni su na po godinu dana zatvora. Posle sukoba sa vlastima Đinđić je otišao u Nemačku i tamo nastavio studije.

Život i rad u Nemačkoj

U Frankfurtu je, prema pisanju medija, često svraćao u knjižaru „Karl Marks“, gde je tada radio Joška Fišer (nem. Joschka Fischer), kasniji nemački ministar spoljnih poslova. Tokom studija u Konstancu održavao je veze sa studentskim grupama i i dalje je dolazio na Korčulansku letnju školu koju je vodio krug oko „Praxisa“.

Posle doktorata radio je u Konstancu kao asistent. Povratak u Jugoslaviju vezuje se za kraj osamdesetih godina, kada se Đinđić uključio u akademski i politički život zemlje. Izvori daju različite godine, a Fondacija navodi da je period u Nemačkoj trajao do 1990.

U to vreme predavao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Povezao se i sa Centrom za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, istraživačkom ustanovom u kojoj su radili profesori udaljeni sa fakulteta posle 1968, među njima Dragoljub Mićunović. Centar se smatra jednim od okupljališta srpske disidentske inteligencije.

Početak političke karijere

Kada se Jugoslavija približavala višepartijskom sistemu, Đinđić je ušao u politiku. Bio je jedan od osnivača, odnosno obnovitelja Demokratske stranke, koja je formirana 1989–1990. godine. Izvori navode različite godine, a prema Fondaciji, u stranci je od septembra 1990. bio predsednik Izvršnog odbora.

Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, održanim 9. i 23. decembra 1990, Demokratska stranka osvojila je sedam poslaničkih mesta. Zoran Đinđić bio je jedan od izabranih poslanika. Bio je poslanik u sva tri saziva višestranačke skupštine devedesetih godina.

Već u tom periodu isticao se kao pragmatičan i organizaciono snažan opozicionar. U jednom eseju iz juna 1988. zalagao se za očuvanje statusa Kosova kao autonomne pokrajine, što je tada bila jedna od gorućih tema.

Uspon do predsednika Demokratske stranke

Dana 29. januara 1994. Đinđić je na stranačkom skupu izabran za predsednika Demokratske stranke. Glasovi su bili podeljeni 286 prema 69, a na toj funkciji zamenio je Dragoljuba Mićunovića, koji se, prema oceni dela kritičara, nedovoljno oštro suprotstavljao Miloševićevoj vlasti.

Pod njegovim vođstvom stranka je pripremala predloge političkih i ekonomskih reformi. Prema pisanju španjolskog instituta CIDOB, bio je jedini značajan srpski lider koji je podržao Dejtonski sporazum iz novembra 1995. godine.

Tokom devedesetih Đinđić je aktivno učestvovao u protestima protiv Miloševićeve vlasti. Među saradnicima i konkurentima iz opozicije isticao se Vuk Drašković, sa kojim je povremeno sarađivao, ali je njihov savez bio nestabilan.

Gradonačelnik Beograda

Posle lokalnih izbora 1996. godine, na kojima je koalicija „Zajedno“ pobedila u mnogim gradovima, usledili su višemesečni masovni protesti zbog osporavanih rezultata. Đinđić je bio jedan od lidera tih protesta.

Dana 21. februara 1997. izabran je za gradonačelnika Beograda, odnosno predsednika Skupštine grada. Na toj funkciji ostao je kratko. Smenjen je 30. septembra 1997. glasovima poslanika Srpskog pokreta obnove, Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke.

Prema pisanju IWPR-a, Drašković se u tom trenutku okrenuo ka bivšim protivnicima, što je Đinđiću donelo težak politički poraz. Ipak, nastavio je da radi na okupljanju opozicije.

Oktobarske promene 2000. godine

Kada je Milošević u septembru 2000. raspisao izbore, opozicija je bila spremna. Đinđić je bio ključna figura u stvaranju Demokratske opozicije Srbije (DOS), široke koalicije od osamnaest stranaka, i u izboru Vojislava Koštunice za zajedničkog predsedničkog kandidata.

Milošević je morao da prizna poraz, a Koštunica je postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Posle promena od 5. oktobra 2000. na vlasti u Srbiji je do januara 2001. bila prelazna vlada Milomira Minića.

Na republičkim izborima krajem 2000. DOS je pobedio, a Zoran Đinđić je postao kandidat za čelnika nove vlade.

Premijer Srbije

Skupština Srbije izabrala je Zorana Đinđića za predsednika Vlade 25. januara 2001. Mediji ga opisuju kao prvog demokratski izabranog premijera u novijoj istoriji Srbije. U vladi su bili mnogi lideri DOS-a, među njima Žarko Korać, Vladan Batić i Dušan Mihajlović.

Vlada je nasledila razrušenu ekonomiju i isključenost iz međunarodne zajednice. Prioriteti su bili povratak Srbije u svet, pokretanje evropskih integracija, ekonomske reforme i privatizacija.

Prema analizi Instituta OIIP, njegova vlada pokrenula je veliki proces privatizacije radi privlačenja stranih investicija, demokratizovala institucije i započela evropske integracije. Pojedini ekonomisti ističe da je glavni deo privatizacije sproveden kasnije, dok je ta vlada usvojila model. Reforme su ostale nedovršene zbog atentata.

Izručenje Slobodana Miloševića

Najpoznatija i najspornija odluka Đinđićeve vlade bilo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. godine. Koštunica je ranije isključivao takvu mogućnost, a savezne vlasti su bile protiv.

Vlada Srbije pozvala se na ustavnu odredbu da Srbija nije dužna da sprovodi odluke savezne vlasti ako su suprotne interesima države. Đinđić je tvrdio da bi Jugoslavija bez izručenja ostala međunarodno izolovana.

Posledice su bile brze. Zapad je u roku od nekoliko sati obećao 1,3 milijarde dolara pomoći. Savezni premijer Zoran Žižić podneo je ostavku u znak protesta, a Demokratska stranka Srbije napustila je republičku skupštinu.

Odluka je Đinđića učinila omiljenim u delu sveta, ali i metom oštrih napada kod protivnika u zemlji. Opozicione stranke nazivale su ga izdajnikom, a odnosi sa Koštunicom ostali su zategnuti do kraja njegovog života.

Sukob sa Jedinicom za specijalne operacije

Đinđićeva vlada pokušavala je da razbije veze između bezbednosnih struktura i organizovanog kriminala. Jedinica za specijalne operacije (JSO), poznata kao „crvene beretke“, imala je u tom sukobu središnje mesto.

U novembru 2001. pripadnici JSO podigli su oružanu pobunu u Beogradu, posle hapšenja i izručenja nekih svojih članova Haškom tribunalu. Prema izveštajima, komandant jedinice bio je Milorad Ulemek, koji je kasnije osuđen za organizovanje atentata.

Jedinica je bila povezana sa Zemunskim klanom, jednom od najmoćnijih kriminalnih organizacija u jugoistočnoj Evropi, na čijem čelu je bio Dušan Spasojević. Sukob države sa tim strukturama završio se tragedijom.

Pitanje Kosova

U poslednjim mesecima života Đinđić se zalagao za jasniju i aktivniju politiku prema Kosovu. Početkom 2003. smatrao je da bez rešenja tog pitanja nema normalnog političkog života u Srbiji i tražio je početak razgovora sa Albancima.

Taj stav izazivao je protivljenje u delu javnosti. Bio je deo šire strategije da Srbija prestane da bude zatvorena nacionalna država i da postane deo evropske porodice.

Privatni život

Zoran Đinđić bio je oženjen Ružicom Đinđić, sa kojom je imao dvoje dece, ćerku Jovanu i sina Luku. Posle njegove smrti Ružica Đinđić postala je predsednica Upravnog odbora Fonda „Dr Zoran Đinđić“, osnovanog radi usavršavanja mladih stručnjaka u društvenim naukama.

O porodičnom životu Đinđić je govorio retko. Porodica je, prema sećanjima, posle atentata ostala povučena iz političkog života, iako se supruga i sin redovno pojavljuju na godišnjicama njegove smrti.

Tragična smrt

Prvi pokušaj atentata dogodio se 21. februara 2003, kada je kamion presekao put Đinđićevoj koloni kod hale „Limes“ u Novom Beogradu. Prema istrazi, zaverenici su i ranije odustajali od napada, najčešće zbog straha od slučajnih žrtava.

Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003, oko 12.25 časova, u dvorištu zgrade Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici. Pucano je iz snajperske puške sa zgrade u ulici Admirala Geprata. Pogođen je u grudi, a telohranitelj Milan Veruović ranjen je u stomak. Đinđić je u bolnicu stigao klinički mrtav, a pokušaji reanimacije nisu uspeli. Izvori su se razlikovali oko tačnog minuta, pa je navedeno vreme približno.

Vlada je tog dana proglasila vanredno stanje, koje je trajalo do 22. aprila 2003. U akciji „Sablja“ uhapšeno je više od 11.000 osoba. Jedinica za specijalne operacije raspuštena je krajem marta, a Dušan Spasojević i Mile Luković, vođe Zemunskog klana, ubijeni su u policijskoj akciji 27. marta 2003.

Sahranjen je 15. marta 2003. u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Oprostilo se više od sedamdeset stranih izaslanstava, među njima i grčki šef diplomatije Jorgos Papandreu (grč. Georgios Papandreou), a kolonu su pratile stotine hiljada građana. Za premijera ga je nasledio Zoran Živković.

Suđenje za ubistvo

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe, a suđenje je počelo 22. decembra iste godine pred Okružnim sudom u Beogradu. Presuda je izrečena 23. maja 2007. i optuženi su osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.

Milorad Ulemek, kao organizator, i Zvezdan Jovanović, koji je pucao, osuđeni su na po 40 godina zatvora. Ostalih deset optuženih pravosnažno je osuđeno na ukupno 268 godina. Prema pisanju N1, politička pozadina ubistva nikada nije potpuno rasvetljena.

Zanimljivosti

• Zoran Đinđić je u Ljubljani 1974. osuđen na godinu zatvora zajedno sa još petoricom studenata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane.
• U Frankfurtu je, prema pisanju medija, svraćao u knjižaru u kojoj je radio kasniji nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer.
• Bio je jedan od trinaestorice obnovitelja Demokratske stranke.
• Njegova sahrana okupila je stotine hiljada ljudi i više od sedamdeset stranih izaslanstava.
• Njegova supruga i sin svake godine polažu vence na mestu ubistva i na grobu.

Priznanja i sećanje

Zoran Đinđić nije dobijao velika državna odlikovanja u toku života, ali se njegovo ime posthumno koristi na više mesta. Beograd je 2004. platou na Trgu Republike dao ime Plato dr Zorana Đinđića, a na Studentskom trgu 10 postavljena je 2011. spomen-ploča.

Jedan od novobeogradskih bulevara nosi njegovo ime. Univerzitet u Novom Sadu godišnje dodeljuje nagradu „Dr Zoran Đinđić“ za mlade naučnike i najbolje radove iz filozofskih i socioloških nauka.

Godišnjica ubistva obeležava se polaganjem venaca u dvorištu Vlade i na grobu, kao i događajem „Šetnja za Zorana“. Održava se i takmičenje u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“.

Nasleđe i uticaj

Više od dve decenije posle atentata Zoran Đinđić ostaje jedna od najuticajnijih i najspornijih ličnosti savremene srpske politike. Za jedne je bio reformator i arhitekta tranzicije, za druge je bio sporan zbog izručenja Miloševića i načina na koji je vodio državu.

Evropska komesarka Marta Kos 2025. rekla je u Fondaciji „Dr Zoran Đinđić“ da je došla da vrati nadu u evropski put koji je on utabao. Fondacija i dalje radi sa generacijama alumnista.

Njegovi saradnici ocenjuju da je bio političar kome nije bila važna popularnost već napredak zemlje. Kritičari ističu da je njegova vlada imala slabosti u sprovođenju privatizacije i da su mnoga pitanja ostala neresena. Većina analitičara slaže se da je njegova smrt prekinula proces koji je tek bio počeo.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je bio Zoran Đinđić?

Zoran Đinđić bio je srpski filozof i političar, predsednik Demokratske stranke i premijer Srbije od 2001. do 2003. godine. Ubijen je u atentatu.

Kada i gde je rođen Zoran Đinđić?

Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Pojedini izvori navode 2. avgust, ali se najčešće pominje 1. avgust.

Gde je Zoran Đinđić studirao?

Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974, a doktorirao je 1979. na Univerzitetu u Konstancu u Nemačkoj.

Kada je Zoran Đinđić postao premijer?

Za predsednika Vlade Srbije izabran je 25. januara 2001. i na toj funkciji ostao do ubistva 12. marta 2003.

Zašto je Đinđić izručio Miloševića?

Prema njegovim rečima, izručenje je bilo potrebno da bi Srbija izbegla novu međunarodnu izolaciju. Zapad je ubrzo posle toga obećao veliku finansijsku pomoć.

Kada je ubijen Zoran Đinđić?

Ubijen je 12. marta 2003, oko 12.25, u dvorištu zgrade Vlade Srbije u Beogradu.

Ko je ubio Zorana Đinđića?

Pucao je Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO. Organizator, Milorad Ulemek, osuđen je kao i on na 40 godina zatvora, a atentat su izvela lica iz JSO i Zemunskog klana.

Gde je sahranjen Zoran Đinđić?

Sahranjen je 15. marta 2003. u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.

Ko je bila supruga Zorana Đinđića?

Njegova supruga je Ružica Đinđić. Imali su dvoje dece, Jovanu i Luku.

Zaključak

Život Zorana Đinđića povezuje filozofiju, opoziciono delovanje i odgovornost vlasti. Od studentskog aktiviste osuđenog u Ljubljani postao je doktor filozofije, lider Demokratske stranke i premijer Srbije posle pada Miloševićevog režima.

Njegova vlada pokrenula je reforme, evropske integracije i obračun sa kriminalom, ali je njegovo ubistvo 12. marta 2003. prekinulo taj proces. Njegov lik i politički put i danas ostaju predmet rasprava i uspomena.