Ko je Vojislav Koštunica

Vojislav Koštunica (Beograd, 24. mart 1944) srpski je pravnik, nekadašnji univerzitetski predavač i političar koji je ušao u istoriju kao čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića na saveznim predsedničkim izborima 2000. godine. Bio je poslednji predsednik Savezne Republike Jugoslavije (2000–2003), a zatim predsednik Vlade Srbije od 2004. do 2008. godine. Osnivač je Demokratske stranke Srbije (DSS) i dugogodišnji predvodnik konzervativnog, nacionalno orijentisanog dela srpske političke scene.

Pre nego što je postao javna ličnost širom sveta, Koštunica je bio poznat kao ustavni pravnik i intelektualac u opoziciji prema komunističkom sistemu. Godine 1974. izgubio je posao na Pravnom fakultetu u Beogradu zbog političkih stavova, a potom je decenijama radio u naučnim institutima, pisao o političkom pluralizmu i učestvovao u odbrani slobode mišljenja.

Njegov politički put obeležili su velike prekretnice: osnivanje Demokratske stranke 1989, odlazak iz nje i stvaranje DSS-a 1992, izborna pobeda 2000, sukob sa Zoranom Đinđićem, dva mandata na čelu srpske vlade i povlačenje iz politike 2014. godine. Ovaj tekst prati život i karijeru Vojislava Koštunice na osnovu proverenih izvora, neutralno i bez ličnih ocena.

Poreklo i rani život

Vojislav Koštunica rođen je u Beogradu 24. marta 1944. godine, u vreme okupacije zemlje u Drugom svetskom ratu. Većina enciklopedijskih izvora navodi upravo taj datum, dok jedan novinski profil iz 1996. godine pominje 24. april, pa se izvori u ovom detalju razlikuju.

Poticao je iz porodice sa pravničkom tradicijom. Prema američkim izvorima, bio je jedino dete sudije Vrhovnog suda Jugoslavije, koji je sa te funkcije uklonjen kada su komunisti preuzeli vlast posle rata. Porodica po očevoj liniji vodi poreklo od Jovana Damjanovića iz sela Koštunići, a prema pisanju medija, taj predak, poznat pod nadimkom Koštunica, učestvovao je na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine.

Odrastao je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Očeva sudbina često se pominje u biografijama jer je i sam Koštunica kasnije, iz političkih razloga, izgubio profesionalno mesto na univerzitetu.

Obrazovanje

Koštunica je upisao Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Magistrirao je 1970, a doktorirao 1974. godine tezom pod nazivom „Institucionalizovana opozicija u političkom sistemu kapitalizma“. Britannica navodi 1976. kao godinu doktorata, pa se izvori u tom podatku razlikuju, ali većina srpskih izvora govori o 1974. godini.

Disertacija je kasnije objavljena kao knjiga „Politički sistem kapitalizma i opozicija“. Već u toj ranoj fazi pokazao je interesovanje za pitanja koja će obeležiti čitav njegov rad: ulogu opozicije, višestranački sistem i ograničavanje državne vlasti. Prema zvaničnom profilu iz srpske vlade, govori engleski jezik.

Akademska karijera i otpuštanje sa Pravnog fakulteta

Godine 1970. Koštunica je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je radio do 1974. godine. Te godine napustio je fakultet u jeku političkih progona na univerzitetu. Izvori različito opisuju povod: jedni navode kritiku ustavnih promena koje je sprovodio režim Josipa Broza Tita, a drugi potpisivanje peticije za oslobađanje profesora Mihajla Đurića, koji je bio zatvoren zbog kritike tih promena.

Koštunica se kasnije nije vratio na fakultet. Ponuda za povratak stizala je krajem osamdesetih godina, ali ju je odbio, a izvori se razilaze oko toga da li je reč o 1987. ili 1989. godini. Prema opisima iz tog vremena, nije želeo da ga vrate isti ljudi koji su ga otpustili.

Posle odlaska sa fakulteta zaposlio se u Institutu društvenih nauka, a zatim u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Prema podacima Instituta, u Centru za filozofiju i društvenu teoriju bio je vršilac dužnosti direktora od 1988. do 1990, a potom direktor do 1991. godine. Bio je i član uredništva i glavni urednik više stručnih časopisa, među kojima su „Arhiv za pravne i društvene nauke“, „Filozofske studije“, „Filozofija i društvo“ i „Teorija“. Član je PEN centra Srbije.

Godine 1981. preveo je na srpskohrvatski „Federalističke spise“, zbirku američkih eseja iz 18. veka o ustavnom uređenju. Prema američkim izvorima, to je bio prvi prevod tog dela na srpski jezik.

Borba za slobodu mišljenja i naučni rad

Osamdesetih godina Koštunica se angažovao u zaštiti ljudskih prava, pre svega u Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja. U tom krugu intelektualaca, koji su se protivili jednopartijskom sistemu, našli su se i pravnik Kosta Čavoški i Leon Kojen, sa kojima će kasnije osnovati političku stranku.

Sa Kostom Čavoškim napisao je monografiju „Stranački pluralizam ili monizam“ (1983), pravnu studiju o prednostima višestranačke demokratije nad jednopartijskim sistemom. Sa Ratkom Markovićem objavio je knjigu „Samoupravno odlučivanje u društvenim delatnostima“ (1978). Njegovi radovi iz ustavnog prava i političke filozofije učinili su ga poznatim u stručnim krugovima mnogo pre nego što je postao političar.

Ulazak u politiku

Osnivanje Demokratske stranke

Godine 1989. Koštunica je bio jedan od trinaest osnivača Demokratske stranke (DS), zajedno sa Zoranom Đinđićem i drugim intelektualcima iz opozicije. Prema sopstvenom svedočenju, razgovori o stranci počeli su u krugu prijatelja u kome su bili Kosta Čavoški i Leon Kojen. U DS-u je od 1990. do sredine 1992. obavljao funkciju potpredsednika Glavnog odbora.

Od 1990. do 1997. bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije. U tom periodu već se isticao kao kritičar vlasti Slobodana Miloševića, ali i kao političar koji je nacionalna pitanja stavljao u prvi plan.

Osnivanje Demokratske stranke Srbije

U Demokratskoj stranci vremenom su se razvila dva različita pogleda na program i taktiku, posebno posle demonstracija u martu 1991. godine. Koštunica je kasnije objašnjavao da su u jednoj stranci postojala dva programa, i da takva stranka ne može dugo da opstane. Sa delom članstva napustio je DS u leto 1992. i osnovao Demokratsku stranku Srbije. Osnivačka skupština održana je 26. jula 1992, a Koštunica je izabran za prvog predsednika.

DSS je na izbore u decembru 1992. izašao u okviru koalicije DEPOS i osvojio 18 mandata, ali je sredinom 1993. napustio koaliciju. Na narednim izborima nastupio je samostalno i dobio sedam mandata. Stranka je tada važila za malu, ali doslednu opozicionu snagu sa jasnim pravničkim i nacionalnim profilom.

Stavovi tokom devedesetih

Tokom devedesetih Koštunica je bio protivnik Miloševićeve politike, ali je istovremeno kritikovao i međunarodna rešenja koja je smatrao štetnim po srpske interese. Prema mađarskim izvorima iz 2000, protivio se Dejtonskom sporazumu iz 1995. godine. Britannica navodi da je osudio i bombardovanje Srbije od strane NATO-a 1999. godine.

Za razliku od mnogih opozicionara, Koštunica nikada nije bio deo vlasti, pa je u javnosti važio za političara sa „čistom prošlošću“. Upravo ta osobina i relativna nepoznatost u inostranstvu pokazale su se kao prednost kada je opozicija birala zajedničkog kandidata.

Predsednički izbori 2000. i Peti oktobar

Leta 2000. godine Demokratska opozicija Srbije (DOS), koalicija od 18 stranaka, izabrala je Vojislava Koštunicu za zajedničkog kandidata na saveznim predsedničkim izborima. Ustavne promene iz jula 2000. uvele su neposredan izbor predsednika SR Jugoslavije, a Milošević je računao na reizbor. U koaliciji su bile i Koštuničina DSS i Đinđićeva DS, što je za Koštunicu značilo saradnju sa nekadašnjim saborcima sa kojima se razišao osam godina ranije.

Izbori su održani 24. septembra 2000. godine. Savezna izborna komisija saopštila je da je Koštunica osvojio oko 49 odsto glasova, što je značilo da je potreban drugi krug. DOS je to odbacio i tvrdio da je njegov kandidat pobedio već u prvom krugu. Prema konačnim rezultatima koje je Komisija utvrdila posle odluke Saveznog ustavnog suda, Koštunica je dobio 2.470.304 glasa (50,24 odsto), a Milošević 1.826.799 glasova (37,15 odsto).

Usledio je period masovnih protesta i štrajkova, među kojima je bio i štrajk rudara u Kolubarskom basenu. Prekretnica je nastupila 5. oktobra 2000. godine, kada su se stotine hiljada ljudi okupile u Beogradu ispred Savezne skupštine. Koštunica se uveče obratio građanima sa terase Skupštine grada Beograda. Milošević je sutradan priznao poraz, a Koštunica je 7. oktobra 2000. preuzeo dužnost predsednika SR Jugoslavije.

Događaji iz oktobra 2000. poznati su kao Peti oktobar i smatraju se jednim od najvažnijih dana u novijoj srpskoj istoriji. Bez obzira na različita tumačenja uloge pojedinih aktera, Koštunica je ostao simbol izborne pobede koja je dovela do ukidanja međunarodnih sankcija protiv zemlje.

Predsednik Savezne Republike Jugoslavije

Koštunica je na čelu federacije bio od oktobra 2000. do februara 2003. godine, kada je SR Jugoslavija zamenjena državnom zajednicom Srbija i Crna Gora, a njegova funkcija ukinuta. Savezne vlade tada su predvodili Zoran Žižić, a od jula 2001. Dragiša Pešić, dok je u Srbiji vladu vodio Zoran Đinđić.

Odmah po preuzimanju dužnosti, Koštunica je odbacio osvetničke poteze prema Miloševiću i njegovim pristalicama, ističući vladavinu prava. Takvu politiku podržavali su jedni, dok su drugi smatrali da se tako usporava obračun sa nasleđem prethodnog režima.

Strani komentatori su u to vreme isticali da Koštunica spaja demokratsku retoriku sa nacionalnim programom. Hrvatski, francuski i nemački listovi upozoravali su da njegov nacionalizam može biti podjednako dubok kao Miloševićev, dok su ga zapadne vlade doživljavale kao legitimnog predstavnika promena u Srbiji.

Sukob sa Zoranom Đinđićem i izručenje Slobodana Miloševića

Iako su Koštunica i Đinđić zajedno vodili opoziciju prema Miloševiću, njihovo staro rivalstvo brzo je izbilo na površinu. Britannica opisuje taj odnos kao borbu za vlast, a njihove razlike su se tiču metoda: Đinđić je važio za pragmatičnog reformatora, dok je Koštunica insistirao na zakonitosti i očuvanju državnih institucija.

Najveći sukob izazvalo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Milošević je uhapšen 1. aprila 2001, a na Vidovdan, 28. juna 2001, Vlada Srbije ga je predala Tribunalu uredbom, mimo saveznih institucija. Koštunica je izručenje javno proglasio nezakonitim i neustavnim, tvrdeći da nije bio obavešten o neposrednom prebacivanju. Đinđić je, sa druge strane, tvrdio da je Koštunica to znao ili morao znati.

Savezni premijer Zoran Žižić podneo je ostavku, a DSS je napustio vladajuću koaliciju u skupštinama Srbije i Jugoslavije. Odnosi unutar DOS-a dodatno su se zaoštrili posle ubistva Momčila Gavrilovića i oko pitanja oduzimanja poslaničkih mandata DSS-u. Međunarodna krizna grupa u izveštaju iz 2002. kritički je ocenila ulogu DSS-a, dok su pristalice Koštunice isticale da je branio ustavni poredak.

Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine, samo nekoliko nedelja nakon što je prestao Koštuničin mandat saveznog predsednika.

Povratak na vlast: put do premijerske funkcije

Tokom 2002. godine Koštunica se kandidovao za predsednika Srbije. U prvom krugu osvojio je najviše glasova, ali u drugom krugu protiv Miroljuba Labusa izlaznost je bila ispod propisanih 50 odsto, pa su izbori proglašeni nevažećim. Ponovljeni izbori u decembru iste godine takođe su propali zbog slabog odziva birača. Njegov protivnik u tom krugu bio je Vojislav Šešelj.

Na parlamentarnim izborima u decembru 2003. DSS je osvojio 17,7 odsto glasova, odnosno 53 poslanička mesta. Posle dugih pregovora Koštunica je formirao manjinsku vladu u kojoj su bili DSS, G17 Plus Mlađana Dinkića, te SPO Vuka Draškovića i Nova Srbija Velimira Ilića. Vladu je u skupštini podržavala Socijalistička partija Srbije. Ona je formirana 3. marta 2004, a Koštunica je na čelu vlade nasledio Zorana Živkovića.

Premijer Srbije od 2004. do 2008.

Vojislav Koštunica obavljao je funkciju predsednika Vlade Srbije od 4. marta 2004. do 7. jula 2008. godine. Njegov mandat prošao je kroz nekoliko ključnih pitanja koja su odredila savremenu srpsku politiku.

Saradnja sa Haškim tribunalom

Koštunica je i kao premijer ostao kritičan prema Haškom tribunalu. Saradnja je u njegovo vreme u velikoj meri počivala na dobrovoljnim predajama optuženih, a tužiteljka Karla del Ponte (engl. Carla Del Ponte) tvrdila je u izveštajima da vlada nije voljna da hapsi. Koštunica je u oktobru 2004. priznao da će se saradnja Beograda ocenjivati prema spremnosti da se uhapsi Ratko Mladić.

Od decembra 2004. usledio je niz dobrovoljnih predaja optuženih iz Srbije i Republike Srpske. Prema podacima Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom iz aprila 2008, Srbija je do tada predala 42 od 46 traženih lica, dok su Mladić, Radovan Karadžić, Goran Hadžić i Stojan Župljanin ostali u bekstvu. Karadžić je uhapšen u julu 2008, posle odlaska Koštunice sa funkcije.

Nezavisnost Crne Gore i novi Ustav Srbije

Crna Gora je 21. maja 2006. održala referendum o nezavisnosti, a državna zajednica Srbije i Crne Gore prestala je da postoji u junu iste godine. Koštunica je ostao na čelu vlade Srbije, koja je time postala samostalna država.

Skupština Srbije usvojila je 30. septembra 2006. nacrt novog Ustava, koji je potvrđen na referendumu 28. i 29. oktobra 2006. Izlaznost je bila 54,91 odsto, a za Ustav je glasalo 3.521.724 birača, odnosno 53,04 odsto od ukupnog broja upisanih. Koštunica je bio jedan od ključnih ljudi u donošenju prvog ustava samostalne Srbije posle raspada državne zajednice. Preambula utvrđuje da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, što je Koštunica isticao kao najvažniji državni cilj.

Kosovo, Ahtisarijev plan i vojna neutralnost

Najveće pitanje njegovog mandata bio je status Kosova. Specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija Marti Ahtisari (engl. Martti Ahtisaari) predložio je 2007. godine „nadgledanu nezavisnost“ pokrajine. Koštunica je odbacio plan kao neprihvatljiv. U pregovorima u Beču isticao je da se u evropskoj istoriji ne može naći presedan za oduzimanje petnaestak odsto teritorije jedne države, pozivajući se na Povelju UN, Helsinški završni akt i Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti. Posle januarskih izbora 2007. tvrdio je i da nema mandat za razgovore o Kosovu dok nova vlada nije formirana.

Skupština Srbije usvojila je 26. decembra 2007. Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, za koju je glasalo 220 poslanika. Njom je proglašena vojna neutralnost Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do eventualnog referenduma, uz obrazloženje koje se pozivalo na ulogu NATO-a u bombardovanju 1999. i u Ahtisarijevom planu. Ta odluka ostala je na snazi i u narednim decenijama.

Raspad koalicije i ostavka

Posle izbora 21. januara 2007. Koštunica je 15. maja 2007. postigao dogovor o formiranju krhke koalicione vlade sa Demokratskom strankom Borisa Tadića, koja je dobila 13 od 25 ministarskih mesta. Vlada je radila uz podršku G17 Plus.

Koalicija se raspala početkom 2008. godine zbog razlika u pogledima na odnose sa Evropskom unijom i na jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. Koštunica je 8. marta 2008. raspisao nove izbore za 11. maj. Posle izbora pokušaj formiranja vlade nije uspeo, DSS je prešao u opoziciju, a Koštuničin mandat je okončan 7. jula 2008. godine.

Pad popularnosti i odlazak iz politike

Posle odlaska sa vlasti Koštunica je ostao na čelu DSS-a, ali je stranka postepeno gubila podršku. Na predsedničkim izborima 2012. osvojio je oko 7,4 odsto glasova, pa je završio iza Tomislava Nikolića, Borisa Tadića i Ivice Dačića.

Na parlamentarnim izborima u martu 2014. DSS nije prešao cenzus i prvi put u istoriji ostao je van skupštine. Koštunica je podneo ostavku na mesto predsednika stranke, a u oktobru 2014. napustio je i samu stranku, objasnivši da je ona odustala od politike neutralnosti. Prema enciklopedijskim izvorima, u novembru 2014. bio je među osnivačima desničarskog i evroskeptičnog Državotvornog pokreta Srbije. Od tada se povukao iz javnog života.

Objavljena dela

Pored političke karijere, Koštunica je autor više knjiga iz oblasti prava i politike:

• Politički sistem kapitalizma i opozicija (1977)
• Samoupravno odlučivanje u društvenim delatnostima (1978, sa Ratkom Markovićem)
• Stranački pluralizam ili monizam (1983, sa Kostom Čavoškim)
• Ugrožena sloboda (2002)
• Odbrana Kosova (2008)
• Zašto Srbija, a ne Evropska unija (2012)

Privatni život

Vojislav Koštunica je pripadnik Srpske pravoslavne crkve. Dugo je bio u braku sa Zoricom Radović, profesorkom pravnih nauka. Prema pisanju medija, brak je trajao oko 28 godina, a ona je preminula u aprilu 2015. godine.

Prema istim izvorima, Koštunica se 2018. godine ponovo oženio. Posle povlačenja iz politike živi mirno u Beogradu, daleko od očiju javnosti. Podaci o njegovoj porodici i potomcima nisu javno poznati, pa ih ovaj tekst ne navodi.

Zanimljivosti

• Preveo je „Federalističke spise“ 1981. godine, što se smatra prvim prevodom tog dela na srpski jezik.
• Prema američkim izvorima, otac mu je kao sudija bio uklonjen sa funkcije posle rata, a on je 1974. doživeo sličnu sudbinu na univerzitetu.
• Mađarski mediji su 2000. godine pisali da mu je omiljeni automobil „Jugo“ star skoro deset godina.
• Prema pisanju Vremena, jedno od njegovih izbornih obećanja iz 2000. bilo je da će Srbija postati „dosadna zemlja“.
• Prema pisanju medija, za tri godine na čelu države uručio je 3.105 odlikovanja, što je rekord među srpskim predsednicima.

Nasleđe i uticaj

Ocene o Vojislavu Koštunici razlikuju se u zavisnosti od toga ko ih daje. Pristalice ga ističu kao političara koji je omogućio mirnu smenu režima 2000. godine, branio ustavni poredak i insistirao na očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije. Njegovo ime vezuje se za Ustav iz 2006. i za Rezoluciju o vojnoj neutralnosti iz 2007, koje su i danas deo političkih rasprava.

Kritičari, među kojima su međunarodne organizacije i deo domaće javnosti, zameraju mu usporavanje reformi, spor odnos prema Haškom tribunalu i sukob sa Zoranom Đinđićem. Istoričari i analitičari se slažu da je njegova pobeda 2000. bila prelomni trenutak, ali se razilaze u oceni njegovog doprinosa u godinama koje su usledile.

Koštuničina stranka, DSS, kasnije je promenila ime i rukovodstvo, ali je ostala prisutna na političkoj sceni kao konzervativna, nacionalno orijentisana snaga. Sam Koštunica ostaje ličnost čije se delovanje i danas redovno pominje u raspravama o Kosovu, evropskim integracijama i odnosima Srbije sa NATO-om.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je Vojislav Koštunica?

Vojislav Koštunica je srpski pravnik i političar, poslednji predsednik SR Jugoslavije (2000–2003) i predsednik Vlade Srbije od 2004. do 2008. godine. Osnivač je Demokratske stranke Srbije.

Kada i gde je rođen Vojislav Koštunica?

Rođen je 24. marta 1944. godine u Beogradu. Jedan profil iz 1996. godine navodi 24. april, ali većina izvora potvrđuje mart.

Koje je funkcije obavljao Vojislav Koštunica?

Bio je predsednik Savezne Republike Jugoslavije od 2000. do 2003, narodni poslanik od 1990. do 1997. i predsednik Vlade Srbije od marta 2004. do jula 2008. godine.

Kako je Koštunica pobedio Slobodana Miloševića?

Kao kandidat Demokratske opozicije Srbije dobio je na izborima 24. septembra 2000. oko 50,24 odsto glasova prema konačnom izveštaju, naspram 37,15 odsto za Miloševića. Masovni protesti 5. oktobra naterali su vlast da prizna rezultate.

Zašto je Koštunica napustio Pravni fakultet?

Otpušten je 1974. godine u talasu političkih progona na univerzitetu. Izvori navode da je razlog bila kritika ustavnih promena ili podrška profesoru Mihajlu Đuriću.

Šta je Demokratska stranka Srbije i ko ju je osnovao?

DSS je stranka koju je Koštunica osnovao 1992. godine posle odlaska iz Demokratske stranke. Njena osnivačka skupština održana je 26. jula 1992, a on je bio njen predsednik do 2014. godine.

Kakav je bio Koštunicin stav o Kosovu?

Smatrao je da Kosovo mora ostati u sastavu Srbije. Odbacio je Ahtisarijev plan, zalagao se za unošenje te odredbe u preambulu Ustava iz 2006. i bio među glavnim akterima Rezolucije iz 2007. o vojnoj neutralnosti.

Koje je knjige napisao Vojislav Koštunica?

Autor je knjiga „Politički sistem kapitalizma i opozicija“, „Stranački pluralizam ili monizam“, „Ugrožena sloboda“, „Odbrana Kosova“ i „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“, kao i koautor knjige „Samoupravno odlučivanje u društvenim delatnostima“.

Da li je Vojislav Koštunica i danas u politici?

Povukao se iz aktivne politike 2014. godine, nakon neuspeha DSS-a na izborima. Od tada živi povučeno i retko se javno oglašava.

Sa kim je Vojislav Koštunica bio u braku?

Prema pisanju medija, bio je u braku sa Zoricom Radović, profesorkom pravnih nauka, koja je preminula 2015. godine. Isti izvori navode da se 2018. godine ponovo oženio.

Zaključak

Vojislav Koštunica je pravnik i političar čije je ime trajno vezano za Peti oktobar 2000. godine i kraj Miloševićeve vlasti. Od akademskog disidenta, preko osnivača stranke, do predsednika države i premijera, prešao je put koji je obeležila doslednost u pravnim i nacionalnim pitanjima, ali i sukobi sa nekadašnjim saborcima. Njegovo nasleđe i dalje je predmet različitih ocena, a pitanja koja je postavljao, naročito ono o Kosovu i neutralnosti, i danas su među najvažnijim temama srpske politike.