Ko je Slobodan Jovanović

Slobodan Jovanović (Novi Sad, 3. decembar 1869 – London, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, sociolog, književni kritičar i državnik. Smatra se jednim od najvećih srpskih intelektualaca prve polovine 20. veka i vodećim poznavaocem ustavnog prava u Jugoslaviji.

Više od četiri decenije predavao je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Bio je rektor Univerziteta u Beogradu, predsednik Srpske kraljevske akademije i jedan od urednika časopisa „Srpski književni glasnik“. Pored toga, nazivali su ga i majstorom srpske proze, jer je njegov jasan i oštar stil ušao u istoriju pod imenom „beogradski stil“.

Na politiku je ozbiljno stupio tek pred sam Drugi svetski rat. Posle vojnog puča 27. marta 1941 postao je potpredsednik vlade, a od januara 1942. do juna 1943. predsedavao je jugoslovenskom vladom u izbeglištvu u Londonu. Zbog toga su ga komunističke vlasti 1946. osudile u odsustvu, a umro je u izgnanstvu.

Poreklo i detinjstvo

Slobodan Jovanović rođen je u Novom Sadu, tada u sastavu Austrougarske. Njegov otac Vladimir Jovanović (1833–1922) bio je politički emigrant, ekonomista i liberalni ideolog. Pripadao je osnivačima Ujedinjene omladine srpske. Majka se zvala Jelena.

Prema predanju, bio je prvi Srbin koji je dobio ime Slobodan. Otac je i kćerki dao simbolično ime, pa je Slobodanova sestra dobila ime Pravda. Ipak, tvrdnja o „prvom Slobodanu“ ostaje predmet rasprave i ne treba je uzimati kao potvrđenu činjenicu.

Porodica je prvih godina živela u kući u današnjoj Ulici Svetozara Miletića u Novom Sadu. Na toj kući je 2019. godine otkrivena spomen-ploča, povodom 150 godina od njegovog rođenja. Kasnije se porodica preselila u Beograd.

Rano formiranje u očevom okruženju

Slobodan je od ranog detinjstva bio u dodiru sa političkim životom. Otac Vladimir bio je javna ličnost sa mnogo veza u Srbiji i Evropi. Zato je budući pravnik rano upoznao političke ideje, ljude i sukobe koje će kasnije opisivati u svojim istorijskim delima.

U detinjstvu je često boravio i u Italiji. Istraživači beleže da su ti boravci ostavili trag u njegovom kasnijem interesovanju za italijansku političku istoriju. Zapisao je i da je u Pompeji kao dete napravio prve korake.

Obrazovanje

Pravo je studirao u Ženevi, gde je diplomirao 1890. godine. Evropsko obrazovanje dalo mu je širok pogled na pravo, politiku i književnost. Zbog toga su ga kasnije opisivali kao čoveka koji je školovan na uglednim evropskim univerzitetima.

Pored prava, u mladosti je razvio snažno zanimanje za istoriju, filozofiju i književnost. Ta kombinacija obeležila je ceo njegov rad, jer je pravne probleme redovno posmatrao kroz istorijski i sociološki okvir.

Diplomatska služba

Posle studija ušao je u srpsku diplomatsku službu. Britanika navodi da se to dogodilo 1890, dok novija naučna literatura prati njegovu karijeru u Ministarstvu spoljnih poslova od 1892. do 1897. (izvori se razlikuju).

Nakon godinu dana rada postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu. Godine 1894. unapređen je u sekretara. U to vreme ga je zanimalo takozvano makedonsko pitanje i borba propagandi na Balkanu.

U časopisu „Red“ objavio je niz članaka u kojima je otkrivao kako austrougarska propaganda plasira tekstove u strane listove, među njima londonski „Tajms“. Kasnije je u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu bio sekretar odbora koji se bavio pitanjima Makedonije.

Profesor Pravnog fakulteta i univerzitetska karijera

Godine 1897. izabran je za vanrednog profesora Pravnog fakulteta Velike škole za predmet opšte i posebno državno pravo. Na toj katedri ostao je gotovo četiri decenije. Izvori se razlikuju oko tačne godine završetka nastave: navode se 1939, 1940. i 1941. Poznato je da je posle penzionisanja 1940. izabran za honorarnog profesora.

Bio je dekan Pravnog fakulteta i dvaput rektor Univerziteta u Beogradu, 1913–1914. i 1920–1921. Velika škola je u međuvremenu prerasla u Univerzitet, pa je Jovanović bio svedok i učesnik te promene.

Njegova predavanja bila su cenjena zbog jasnoće i preciznosti. Studenti su učili državno pravo od čoveka koji je istovremeno bio i pravnik i istoričar, pa je ustavne institucije objašnjavao kroz stvarni razvoj društva.

Srpski književni glasnik i Srpska kraljevska akademija

Godine 1901. Jovanović je bio među osnivačima i urednicima časopisa „Srpski književni glasnik“. List je izlazio do 1941. i okupljao je najznačajnije pisce i kritičare tog doba. Među Jovanovićevim savremenicima bili su Jovan Skerlić, Bogdan Popović, Pavle Popović i Branko Lazarević.

U Srpskoj kraljevskoj akademiji postao je dopisni član 1905. godine, a pravi član 1908. Od 1914. do 1925. bio je sekretar Akademije društvenih nauka. Predsednik Akademije bio je od 31. januara 1928. do 31. januara 1931.

Pristupnu besedu održao je na temu „Ustavobranitelji i njihova vlada 1838–1858“, koja je objavljena 1912. godine. Taj rad pokazuje njegov istoriografski pristup političkim institucijama Srbije u 19. veku.

Prvi svetski rat i Pariska mirovna konferencija

U vreme Balkanskih ratova Jovanović je radio u Ratnom pres birou. Po izbijanju Prvog svetskog rata ostao je blizu državnog vrha. Istoričari beleže da je tokom austrougarskog bombardovanja Beograda 1914. određivao koje knjige treba prioritetno spasti.

U to doba stupio je u kontakt i sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom. Jovanović je kasnije ostao kritičan prema Nikoli Pašiću, ali ga je Pašić ipak zadržavao u svom okruženju.

Godine 1919. učestvovao je na Pariskoj mirovnoj konferenciji kao stručnjak jugoslovenske delegacije. Bio je predsednik odbora za međunarodno pravo u toj delegaciji.

Naučno i književno delo

Jovanovićev opus je ogroman. Pisao je o opštoj nauci o državi, ustavnom pravu, istoriji političke misli, sociologiji, sociologiji religije, književnoj kritici i pozorišnoj kritici. Njegova sabrana dela objavljena su tridesetih godina 20. veka u sedamnaest knjiga.

Istorijski radovi o Srbiji 19. veka

Najviše je pisao o političkoj istoriji Srbije u 19. veku. Prikazao je kako se razvijaju državne institucije, vlade i političke stranke. Posebno se ističu njegovi portreti ličnosti, jer je znao da u nekoliko rečenica uhvati karakter političara i vladara.

Književna kritika i „beogradski stil“

Njegov način pisanja, jasan, kratak i precizan, nazvan je „beogradskim stilom“. Rečenice su mu jednostavne, ali pune ironije i oštrog zapažanja. Zbog toga ga čitaju i ljudi koji se ne bave pravom ili istorijom.

Poznate knjige

• „Iz naše istorije i književnosti“ (1931)
• „Vođi Francuske revolucije“ (1920)
• „O totalitarizmu“ (1952), napisano u izgnanstvu
• „Moji savremenici“ (posthumno, 1961–1962)
• „Uspomene“, memoarski zapisi

Srpski kulturni klub i predratna politika

Pred Drugi svetski rat Jovanović je bio osnivač i predsednik Srpskog kulturnog kluba. Klub je okupljao intelektualce koji su se zalagali za prevazilaženje stranačkih razlika, negovanje srpske kulture i nacionalno jedinstvo.

Članovi kluba bili su opozicija namesništvu i politici vlade Milana Stojadinovića. Posle Sporazuma Cvetković–Maček iz 1939. klub je tražio da se i Srbi priznaju kao posebna celina, uporedo sa hrvatskom banovinom. Jovanović je ipak ostao za održanje Jugoslavije.

Istoričar Dimitrije Đorđević ocenio je da je Jovanović bio partijski neutralan. Nikada nije pripadao nijednoj stranci, iako se zalagao za parlamentarni dvodomni sistem.

Martovski puč i vlada Dušana Simovića

Posle vojnog puča 27. marta 1941. general Dušan Simović formirao je novu vladu, a Jovanović je ušao u nju kao potpredsednik. To je bio prvi put da se u svojim godinama uključio u praktičnu politiku.

Nemačka i njeni saveznici napali su Jugoslaviju početkom aprila. Sredinom aprila Jovanović je sa kraljem Petrom II i ministrima otišao u Jerusalim, a u London je stigao u julu 1941. Potpredsednik je ostao do 11. januara 1942. (neki izvori navode jun 1942, ali većina radova daje januar).

Predsednik vlade u izbeglištvu

Dana 11. januara 1942. Jovanović je postao predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu u Londonu. Na toj funkciji ostao je do 26. juna 1943, kada ga je nasledio Miloš Trifunović. Bio je i ministar vojske, a u svoj kabinet uveo je generala Dražu Mihailovića.

U vladi su sarađivali i drugi poznati političari, među njima Milan Gavrilović kao ministar pravde. Vlada je prihvatila Atlantsku povelju i Deklaraciju Ujedinjenih nacija iz 1942. godine.

Sukobi sa hrvatskim predstavnicima i Britanijom

U vladi su postojale duboke podele, naročito između srpskih i hrvatskih ministara. Jovanović je bio nezadovoljan i delom britanske politike prema Jugoslaviji i srpskom narodu. Svoje utiske beležio je u memoarima.

Saveznici su sve više podržavali pokret Josipa Broza Tita. Posle zahteva da se sarađuje sa partizanima Jovanović je podneo ostavku. Kasnije je potpisan sporazum Šubašić–Tito, a on se povukao iz politike. Sam je jednom prilikom, s ironijom, rekao da je bio najgori predsednik najgore vlade na svetu.

Suđenje 1946. i osuda u odsustvu

Posle rata nove vlasti su ga optužile u istom procesu u kojem je suđeno Draži Mihailoviću. Presuda je izrečena 15. jula 1946. Jovanović je osuđen u odsustvu na dvadeset godina robije sa prinudnim radom, uz konfiskaciju celokupne imovine, gubitak građanskih prava i oduzimanje državljanstva.

Mihailović je streljan 17. jula 1946. Jovanović je kasnije pisao o Apisu i reviziji Solunskog procesa. Primetio je da komunistički sud koji je osudio Mihailovića nije bio pozvan da poništava presudu Apisu.

Poslednje godine u Londonu

Do kraja života ostao je u Londonu, gde je živeo skromno kao apatrid. Pisao je i razgovarao sa emigrantima, a zapise iz tog vremena sačuvali su, između ostalih, saradnici londonskog časopisa „Poruka“.

U izgnanstvu je napisao „O totalitarizmu“ (1952) i radio na memoarima, koji su objavljeni posle njegove smrti. Britanika ga navodi i kao predsednika Jugoslovenskog narodnog odbora u izbeglištvu.

Privatni život i smrt

Podaci o porodičnom životu Slobodana Jovanovića u dostupnim izvorima nisu dovoljno pouzdani, pa se ne navode. Poznato je da su mu roditelji bili Vladimir i Jelena, a sestra Pravda.

Preminuo je u Londonu 12. decembra 1958, u 89. godini. Uzrok smrti nije javno poznat. Prvobitno je sahranjen na londonskom groblju Kensal Grin.

Rehabilitacija i povratak u Beograd

Okružni sud u Beogradu rehabilitovao ga je 2007. godine. Sud je utvrdio da su u postupku iz 1946. povređena osnovna ljudska prava, među njima pravo na odbranu i dvostepenost postupka.

Posmrtni ostaci su posle 53 godine preneti iz Londona. Sahranjen je 10. decembra 2011 u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prenos je omogućen uz posredovanje episkopa Irineja i uz saglasnost britanskih vlasti, a sahrani je prisustvovao i predsednik Srbije.

Zanimljivosti

• Prema predanju, bio je prvi Srbin sa imenom Slobodan, ali se ta tvrdnja osporava.
• Njegov portret naslikao je Uroš Predić 1931. godine.
• Učestvovao je u radu četiri vlade: dvaput kao predsednik i dvaput kao potpredsednik (prema Srpskoj akademiji nauka i umetnosti).
• Iako je 1948. izabran za redovnog člana SANU, dugo je izostavljan sa spiskova članova, sve do 1972.
• Njegov stil pisanja poznat je kao „beogradski stil“.

Nagrade i priznanja

Jovanović je bio dekan Pravnog fakulteta, rektor Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpske kraljevske akademije. Njegovi radovi objavljivani su u sabranim delima, a Akademija mu je posvetila i izložbu „Svet i vreme Slobodana Jovanovića“ (5–27. novembra 2019).

Povodom 150 godina od rođenja održan je i naučni skup, a objavljena je monografija. U Novom Sadu otkrivena je spomen-ploča na njegovoj rodnoj kući.

Nasleđe i uticaj

Dela Slobodana Jovanovića i danas se koriste u proučavanju srpske istorije, prava i političke misli. Njegovi portreti političara iz 19. veka i dalje se smatraju primerom sjajne istorijske proze.

Kao pravnik uticao je na generacije studenata, a kao pisac na stil srpske esejistike. Njegova biografija pokazuje i koliko je političko opredeljenje u 20. veku moglo da odredi sudbinu jednog naučnika.

Biografija – najčešća pitanja

Ko je bio Slobodan Jovanović?

Slobodan Jovanović bio je srpski pravnik, istoričar, književni kritičar i državnik. Bio je profesor Pravnog fakulteta, rektor Univerziteta u Beogradu, predsednik Srpske kraljevske akademije i predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu.

Kada i gde je rođen Slobodan Jovanović?

Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, tada u Austrougarskoj.

Kada i gde je preminuo Slobodan Jovanović?

Preminuo je 12. decembra 1958. u Londonu.

Koliko je godina imao kada je preminuo?

Imao je 89 godina.

Da li je Slobodan Jovanović bio premijer?

Jeste. Bio je predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu od 11. januara 1942. do 26. juna 1943, a pre toga potpredsednik vlade Dušana Simovića.

Zašto je osuđen 1946. godine?

Osudio ga je Vojni savet Vrhovnog suda FNRJ u odsustvu na 20 godina robije, zbog političkog delovanja u vladi u izbeglištvu. Presuda je poništena 2007.

Gde je sahranjen Slobodan Jovanović?

Prvo je sahranjen u Londonu, na groblju Kensal Grin. Od 10. decembra 2011. počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Šta je „beogradski stil“?

To je naziv za jasan, kratak i oštar način pisanja koji je Jovanović razvio. Rečenice su mu precizne i često ironične.

Koja su njegova najpoznatija dela?

Među najpoznatijima su „Iz naše istorije i književnosti“, „Vođi Francuske revolucije“, „O totalitarizmu“ i memoarski „Moji savremenici“.

Da li je pripadao nekoj političkoj stranci?

Nije. Bio je stranački neutralan, ali je osnovao i vodio Srpski kulturni klub.

Zaključak

Slobodan Jovanović je spojio nauku, književnost i politiku na način koji je u srpskoj kulturi redak. Kao profesor, istoričar i pisac oblikovao je pravnu i istorijsku misao, a kao državnik se našao u najtežem trenutku moderne jugoslovenske istorije. Posle osude u odsustvu umro je u izgnanstvu, ali je rehabilitovan 2007, a 2011. vraćen u Beograd. Njegovo delo i danas čini važan deo srpskog kulturnog nasleđa.