Ko je Aleksandar Lekso Saičić

Aleksandar Lekso Saičić (Vinicka kod Berana, 5. avgust 1873 – Cetinje, 7. april 1911) bio je crnogorski i ruski oficir poreklom iz srpskog plemena Vasojevići. Poznat je pod nadimkom Lekso, a u narodnom pamćenju ostao je kao megdandžija i vrstan mačevalac. Prema brojnim prepričavanjima, u Rusko-japanskom ratu (1904–1905) savladao je u dvoboju japanskog ratnika pred očima dveju vojski.

U vojnoj službi prošao je kroz crnogorsku vojsku, osmansku gardu u Carigradu i rusku vojsku u Mandžuriji. Tamo je unapređen u čin kapetana i komandovao je konjičkim eskadronom dragonskog puka. Za zasluge je dobio više ruskih, crnogorskih i drugih odlikovanja.

Umro je u 38. godini života, od posledica povreda koje je zadobio spasavajući dragocenosti iz zapaljenog kraljevog dvora na Cetinju. Njegova životna priča i danas se prepričava u novinskim prilozima, knjigama i popularnoj kulturi.

Poreklo i detinjstvo

Lekso Saičić rođen je u selu Vinicka pored Berana, u kraju Vasojevića. Prema istoričaru Đuri Batrićeviću, autoru rada „Crnogorci u rusko-japanskom ratu“, poticao je iz porodice koja svoje poreklo vezuje za Vuka Brajotića i čuvenog vojskovođu Vasa Saičića.

U porodici su bili poznati ratnici, pa je i on rano odabrao vojnički put. Njegov brat od strica Milo bio je komandant Donjovasojevićke brigade, što govori o ugledu porodice u tom kraju.

Narodna predanja pripisuju mladom Leksu izuzetnu okretnost i snagu. Priča se da je u punom galopu uzjahivao konja, da se u trku provlačio ispod njega i da je preskakao čak i velike životinje. Pastiri na planini Turiji iznad Rožaja, u mestu Lastovica, i danas pokazuju dva kamena obeležja koja označavaju njegov čuveni skok od preko šest metara. Reč je o usmenom predanju koje nije moguće nezavisno proveriti.

Obrazovanje

Osnovnu školu i gimnaziju Saičić je počeo da pohađa na Cetinju, kao pitomac tadašnjeg knjaza Nikole Petrovića. Gimnaziju je nastavio u Dubrovniku, a potom je otišao u Beograd, gde je završio Pešadijsku podoficirsku školu.

Izvori se razlikuju u pojedinostima. Nekrolog iz „Glasa Crnogorca“ iz 1911. govori o školovanju na Cetinju i prelasku u Srbiju, dok drugi tekstovi navode i dubrovačku gimnaziju. Većina savremenih izvora ipak pominje Cetinje, Dubrovnik i Beograd kao ključne stanice njegovog školovanja.

Početak vojne karijere

Po završetku vojne škole Saičić se vratio u Crnu Goru. Tri godine je službovao kao ađutant Vasojevićke brigade. Srpska Vikipedija navodi da je njegova vojna služba trajala od 1889. do 1911. godine.

Želeći da se dodatno usavrši kao vojnik, otišao je u Carigrad. Tamo je tri godine služio u osmanskoj (turskoj) carskoj gardi. Većina izvora navodi da je imao čin poručnika, dok jedan izvor pominje čin kaplara, pa se podaci o činu razlikuju.

Rusko-japanski rat

Kada je početkom 1904. godine izbio Rusko-japanski rat, Saičić je napustio osmansku službu i otišao u Rusiju, a potom u Mandžuriju. Priključio se ruskoj vojsci kao dobrovoljac i dobio čin potporučnika. U ratu je učestvovao i crnogorski odred koji je predvodio Jovan Lipovac.

Prema srpskoj Vikipediji, tokom rata je ranjen tri puta. Prvi put je sabljom povređen u glavu kod Junjcjuana, zatim u desni bok kod Peiančanga, a treći put kod Labataja blizu Mukdena. Istoričar Batrićević takođe beleži tri teške rane u tri bitke.

Većina izvora navodi da je služio u Amurskom dragonskom puku, dok srpska Vikipedija pominje Primorski dragonski puk. Zbog te razlike naziv jedinice treba uzimati sa rezervom.

Dvoboj pod Jundžuanom

Najpoznatiji događaj u Saičićevom životu odigrao se, prema predanju, u istočnoj Mandžuriji, kod mesta Jundžuan (u srpskim izvorima i Jun-džu-an). Dve vojske stajale su jedna naspram druge, a japanska strana poslala je jahača s belom zastavom. Zahtevao je da ruski komandant izabere jednog ratnika koji će pred bitku izaći na megdan japanskom borcu.

Ruski štab je dugo većao. Odbijanje izazova bilo bi sramota, a prihvatanje je nosilo veliki rizik, jer je pobeda u dvoboju značila i psihološku prednost. Kada se čuo poziv za dobrovoljcem, Saičić se prvi javio, predstavivši se kao podanik crnogorskog knjaza koji je sada u carskoj službi.

Prema opisima, izabrao je sablju i konja koji je umeo da brzo menja pravac. Zatim je izjahao na sredinu polja uz zvuke vojničke muzike. Naspram njega izašao je japanski ratnik u crnom krznu. U prvom sudaru Saičić je ranjen sabljom u čelo, ali je uspeo da se izmakne i uzvrati. Japanski ratnik je pao, a Saičić se približio telu, poklonio mu se i vratio svojima.

Verzije priče se razlikuju. Jedna ističe da je protivnik ostao zaglavljen u uzengiji dok mu je konj bežao ka japanskim redovima. Druga tvrdi da je Saičić sačekao da se Japanac pokloni pa ga je tada napao. U popularnim prepričavanjima pominju se i čestitke ruskih generala, kao i admirala Heihačira Toga (engl. Heihachiro Togo). Pošto su poznati admirali delovali na moru, ti detalji su verovatno kasniji dodaci. Zato dvoboj treba prihvatiti kao deo narodne i novinske tradicije, a ne kao potpuno dokumentovan događaj.

Ni pobeda u dvoboju nije promenila ishod rata za Rusiju. Istoričari bitku kod Jundžuana ocenjuju kao neodlučenu, a rat se završio ruskim porazom i mirom u Portsmutu 5. septembra 1905. godine.

Unapređenje i odlikovanja

Posle dvoboja Saičić je postao kavaljer ruskog ordena svete Ane. U Mandžuriji je unapređen u čin kapetana i do kraja rata komandovao je konjičkim eskadronom dragonskog puka. Prema više izvora, ruska vlada mu je odredila doživotnu godišnju penziju od četrdeset zlatnih napoleona.

U Rusiji su ga, kako se navodi, nazvali „Muromec“, po junaku ruskih bilina Iliji Muromcu (rus. Илья Муромец). Taj nadimak simbolizovao je njegovu snagu i hrabrost.

Prema predanju, sablja kojom je pobedio protivnika čuva se u Vojnom muzeju u Moskvi. Tu tvrdnju prenosi veći broj izvora, ali njeno poreklo nije detaljno dokumentovano u konsultovanoj literaturi.

Povratak na Cetinje

Posle rata Saičić se vratio u Crnu Goru. Na Cetinju mu je knjaz Nikola potvrdio čin kapetana crnogorske vojske. Nikola je 1910. godine proglašen za kralja, pa je Saičić u poslednjim godinama života bio u službi kralja Nikole.

Prema Politikinom zabavniku, najviše vremena provodio je pišući pesme i prevodeći s ruskog jezika. „Glas Crnogorca“ navodi i da se bavio prevođenjem. Njegov povratak dočekan je kao povratak junaka, a ugled koji je stekao u ratu pratio ga je do kraja života.

Tragična smrt

Saičićev život prekinut je neposredno posle jednog požara u kraljevom dvoru na Cetinju. Tačan datum požara nije pouzdano utvrđen. Srpska Vikipedija navodi da se desio nešto pre aprila 1911, dok drugi izvor govori o događaju iz prethodne godine.

Prema opisima, čuvši da gori prizemlje dvora, Saičić je dotrčao i potražio spas za dragocenosti na spratu, među kojima su bili vredni pokloni vladara kralju Nikoli. Prema predanju, omotao je mokru košulju oko glave i protrčao kroz plamen. Sa sprata je bacao stvari ljudima dole. Kada je vatra zapretila i njemu, skočio je u kameno popločano dvorište i teško povredio bubrege.

Dugo je bolovao uz česte posete kralja i njegove porodice, ali lek nije pomogao. Preminuo je 7. aprila 1911. u cetinjskoj bolnici „Danilo I“, u 38. godini života. Srpska Vikipedija navodi nešto drugačiji datum smrti (19. april po novom, odnosno 6. april po starom kalendaru), ali većina izvora potvrđuje 7. april.

Sahrana je održana dva dana kasnije, uz državnu muziku, počasnu jedinicu perjanika, dvorsku svitu i diplomatski kor. Ispred povorke nošena su na jastucima njegova odlikovanja. Tom prilikom su, kako se navodi, i kralj Nikola i kraljica Milena javno iskazali žalost. Pokopan je uz najviše vojne počasti.

Privatni život

O Saičićevom porodičnom životu raspoloživi izvori govore vrlo malo. Podaci o supruzi i deci nisu javno poznati ili ih nije moguće pouzdano potvrditi, pa ih ovde ne navodimo.

Poznato je da je pripadao uglednoj vasojevićkoj porodici i da je njegov brat od strica Milo bio komandant brigade. Takođe je poznato da je bio blizak crnogorskom dvoru i da je uživao poverenje kralja Nikole. Tačno mesto njegove sahrane nije potvrđeno u konsultovanim izvorima.

Zanimljivosti

• Prema narodnim predanjima, Lekso je italijanskog učitelja mačevanja na Cetinju pobedio u dvoboju i izbio mu sablju iz ruke.
• Njegova veština rukovanja sabljom ušla je i u narodnu pesmu.
• U ruskoj vojsci prozvan je Muromcem, po junaku ruskih bilina.
• Njegov lik je odat počast u filmu „Volja sinovljeva“, u sceni sa portretom i sabljom. Reditelj Nemanja Ćeranić potvrdio je da je scena namerno napravljena.
• Postoji više verzija dvoboja, a jedna tvrdi da je protivnika napao dok se klanjao.
• O Saičiću je objavljena i knjiga, koja je promovisana 2019. godine.

Nagrade i priznanja

Na Saičićevoj sahrani, prema opisu iz Politikinog zabavnika, ispred povorke nošena su sledeća odlikovanja:

• ruski Orden svetog Vladimira s mačevima i lentom II stepena;
• ruski Orden svete Ane I i II stepena;
• ruski Orden svetog Stanislava s mačevima i lentom II i III stepena;
• ruska ranjenička medalja;
• crnogorska medalja za hrabrost;
• Orden Danila I IV stepena;
• italijanski krst.

Uz to, ruska vlada mu je, prema više izvora, dodelila doživotnu penziju od četrdeset zlatnih napoleona godišnje.

Nasleđe i uticaj

Aleksandar Lekso Saičić ostao je jedan od najpoznatijih crnogorskih i srpskih vojnika s početka 20. veka. Njegova priča često se navodi kao primer viteštva i hrabrosti, a u rodnom kraju Berana smatra se jednim od najznačajnijih Vasojevića.

Istovremeno, dvoboj sa japanskim ratnikom ostao je predmet različitih tumačenja. Neki autori ga predstavljaju kao istorijsku činjenicu, dok drugi upozoravaju na kasnije dodatke i legende. U svakom slučaju, Saičić je realna ličnost, dokumentovana kroz nekrolog u „Glasu Crnogorca“, istorijske radove i savremene novinske priloge.

Njegovo ime se i danas pominje u medijima, knjigama i filmu. Time se održava sećanje na oficira koji je od Vinicke stigao do Mandžurije, a umro je spasavajući dragocenosti svog kralja.