Ko je Zoran Rankić

Zoran Rankić (Derventa, 9. avgust 1935 – Beograd, 9. decembar 2019) bio je srpski pozorišni i televizijski glumac, dramski pisac, pesnik i aforističar. Četiri decenije bio je prvak Drame Beogradskog dramskog pozorišta. Publika ga pamti pre svega po dve televizijske uloge: Nikoli Kalabiću u seriji „Poslednji čin“ i Žarku Popari u seriji „Srećni ljudi“.

Ostvario je preko 150 pozorišnih i oko 25 televizijskih uloga. Uporedo sa glumom neprekidno je pisao, pa je iza njega ostalo oko petnaest knjiga drama, poezije i aforizama.

Rani život i detinjstvo

Zoran Rankić rođen je 1935. godine u Derventi, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Otac mu se zvao Mihailo Rankić, a deda Jovan živeo je u Derventi.

Porodica je kasnije imala neobičnu vezu sa likom koji će mu doneti najveću slavu. Prema Rankićevim rečima, otac Mihailo bio je školski drug Nikole Kalabića iz derventske gimnazije. Kalabićev otac Milan živeo je pre rata u obližnjem selu Podnovlje i zamolio je Rankićevog dedu Jovana da njegovom sinu pronađe sobu u Derventi, kako bi mogao da završi školovanje.

Obrazovanje

Rankić je glumu učio u glumačkoj školi u Sarajevu. Tačan naziv ustanove nije potvrđen u dostupnim izvorima.

U jednom intervjuu rekao je da je od početka školovanja u Sarajevu pisao svakoga dana. Pisao je na probama, u pauzama snimanja, u kafani, kod kuće i u šetnji. Ta navika ga je pratila do kraja života.

Početak karijere u Sarajevu

Pozorišnu karijeru počeo je 1955. godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Tamo je ostao do 1960. godine. U tandemu sa rediteljem Borom Draškovićem bio je jedan od predvodnika avangardnog teatra. Igrao je glavne uloge u Joneskovoj „Lekciji“ i Domanovićevoj „Stradiji“, kao i uloge u Šekspirovim komadima.

Za tri uloge u radio drami „De Profundis“ Slobodana Markovića dobio je 1961. godine Sterijinu nagradu za glumu. Za TV Sarajevo tumačio je lik Vase Pelagića, koji je kasnije ubrajao među svoje omiljene uloge.

Prvak Beogradskog dramskog pozorišta

Predstave koje je napravio u Sarajevu bile su avangardne i za tamošnju i za beogradsku sredinu. Zbog toga je prešao u prestonicu, u Beogradsko dramsko pozorište. Prema rečima novinarke Zvezdane Stanković, tamo ga je čekao relativno moderan repertoar.

U tom pozorištu proveo je oko četrdeset godina kao prvak Drame. Pisac Moma Kapor opisao ga je kao glumca modernog senzibiliteta u kome živi i nestali stil glumačkih bardova romantične epohe.

Pet godina pre Kalabića odigrao je ulogu Crnog u predstavi „Vagon Ge“. Smatrao je da je ta uloga bila začetak njegovog kasnijeg Kalabića. Za nju je dobio odlične kritike.

Nikola Kalabić u seriji „Poslednji čin“

Najveću pažnju javnosti privukao je 1981. godine ulogom četničkog vojvode Nikole Kalabića u televizijskoj seriji „Poslednji čin“. Tekst je napisao Siniša Pavić, a režirao ga je Sava Mrmak. Uloga je prvobitno pisana za Velimira Batu Živojinovića, a zatim je ponuđena Dragomiru Bojaniću Gidri. Rankić je dobio kada su druga rešenja otpala. Draža Mihailović pojavio se u seriji u tumačenju Milana Puzića.

Rankić je rekao da je ulogu prihvatio nerado, ali da se nije plašio da igra takozvanog negativca. Kalabića je odigrao tako da je izazvao simpatije širom Jugoslavije, što je zatečeno i njega samog. Prema njegovim rečima, ta reakcija izazvala je nelagodnost kod vlasti, a reditelj Sava Mrmak imao je zbog njegove interpretacije velikih problema.

Rankić je pričao da mu je general Peko Dapčević u beogradskom hotelu „Mažestik“ čestitao na glumi, ali i rekao da im je napravio veliki politički problem. Kasnije je bio ponosan na tu ulogu i govorio je da je postala deo njega.

Ulogu je gradio i na porodičnom iskustvu. Prema njegovom kazivanju, otac i Kalabić sreli su se 1941. u Gornjem Milanovcu, a otac je tom prilikom umalo stradao. Uprkos tome, na snimanju je, kako je rekao, bio na Kalabićevoj strani, jer otac nikada nije upotrebio ružnu reč o njemu.

Žarko Popara u seriji „Srećni ljudi“

Drugu veliku popularnost doneo mu je Žarko Popara u seriji „Srećni ljudi“ iz 1993. godine. Ulogu mu je ponudio Siniša Pavić, isti autor koji je napisao „Poslednji čin“. Rankić je rekao da Popara, kao komediografski lik, navodno nije bio njegov teren. Ipak je od drčnog direktora i varalice napravio lik koji publika voli.

Replike „Gospođice, gospođo“ i „Mmm, Bebo“ smislio je sam, prema sopstvenom kazivanju. Mukanje je, rekao je, nastalo spontano na snimanju, kada je udario obema rukama o dovratak i počeo da riče. Cela ekipa počela je da se smeje, pa se snimanje moralo prekinuti.

Posle ove serije radio je gotovo isključivo u pozorištu, bez značajnijih televizijskih uloga. Mediji su ga zbog te uloge i nadalje zvali Popara.

Književni rad i aforizmi

Poeziju je pisao od rane mladosti, ali je knjige poezije objavio tek u poslednjim decenijama života. Kritika ih je ocenila veoma pohvalno. Autor je i dramskih dela „Kalemegdanci“ i „Skretnica“. Ukupno je objavio oko petnaest knjiga, među kojima su drame, poezija i aforizmi.

Bio je priznat aforističar osobenog stila. U Večernjim novostima tokom osamdesetih godina vodio je satiričnu rubriku „Aforizmi jednog glumca“ na strani „Vedra strana sveta“. Za sebe je govorio da ima meko srce i pesničku dušu i da ga poezija bolje opisuje od svih uloga.

Bio je član Udruženja dramskih umetnika Srbije, Udruženja književnika Srbije, Udruženja dramskih pisaca Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Bio je i počasni član Beogradskog aforističarskog kruga.

Odlazak iz pozorišta

Rankić se od Beogradskog dramskog pozorišta oprostio na neuobičajen način. Kolege su hteli da ga isprate u penziju oproštajnim govorom, a on je to želeo da izbegne. Zaključao se u garderobu, ostavio poruku na ogledalu i iskočio kroz prozor prizemne prostorije.

Kasnije je govorio da posle odlaska nikada nije pozvan ni za male uloge. Isticao je da nikada nije želeo da bude upravnik, već samo glumac i da je želeo samo da igra.

Najveći uspesi

• Uloga Nikole Kalabića u seriji „Poslednji čin“ (1981), koja je izazvala veliku pažnju javnosti u Jugoslaviji.
• Uloga Žarka Popare u seriji „Srećni ljudi“ (1993), jedan od najprepoznatljivijih likova srpske televizije.
• Četrdeset godina u statusu prvaka Drame Beogradskog dramskog pozorišta.
• Sterijina nagrada za glumu (1961), nagrada „Radoje Domanović“ za životno delo u satiri (2015) i Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2012).
• Oko petnaest objavljenih knjiga drama, poezije i aforizama.

Među ostalim televizijskim ostvarenjima u kojima se pojavio nalaze se serije „Špancc“ (1982), „Banjica“ (1984) i „Misija majora Atertona“ (1986).

Privatni život

Porodica

Poznato je da mu se otac zvao Mihailo, a deda Jovan. Podaci o braku i potomstvu nisu javno potvrđeni iz pouzdanih izvora, pa ih tekst ne navodi.

Dugogodišnja saradnica i prijateljica bila mu je novinarka i grafičar Zvezdana Stanković, sa kojom je prema njenim rečima delio oko tri decenije druženja. Ona ga je dugo nagovarala da svoje životne priče objavi u knjizi.

Poslednje godine i smrt

Poslednje godine posvetio je pisanju, svojoj drugoj velikoj ljubavi. Preminuo je 9. decembra 2019. godine u Beogradu, u 84. godini, posle duge i teške bolesti. Smrt je saopštilo Udruženje književnika Srbije, a mediji navode da je preminuo u staračkom domu.

Prema navodima medija, sahranjen je 12. decembra 2019. na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.

Zanimljivosti

• Ulogu Nikole Kalabića prvobitno je trebalo da igra Velimir Bata Živojinović, a zatim je ponuđena Dragomiru Bojaniću Gidri.
• Prema Rankićevom kazivanju, tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić odbio je da mu se dodeli Oktobarska nagrada, uz objašnjenje da se četnici ne nagrađuju. Rankić je to preneo kao priču čoveka koji je bio u žiriju, a ne kao proverenu činjenicu.
• U jednom intervjuu rekao je da za četrdeset godina na sceni nije dobio nijednu nagradu za pozorišne uloge. Sterijina nagrada odnosi se na radio dramu.
• U knjizi Zvezdane Stanković pojavljuju se anegdote o Stevi Žigonu, Milovoju Živanoviću i Pavlu Bogatinčevu, kao i priča o susretu sa Pavlom Šovljanskim.

Nagrade i priznanja

• Sterijina nagrada za glumu, 1961, za tri uloge u radio drami „De Profundis“ Slobodana Markovića.
• Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2012, za dugotrajan rad i doprinos širenju kulture.
• Nagrada „Radoje Domanović“, 2015, za životno delo u oblasti humora i satire.
• Počasno članstvo u Beogradskom aforističarskom krugu.

Nasleđe i uticaj

O Rankiću je 2017. godine, dve godine pre njegove smrti, izašla knjiga „Zoran Rankić“ novinarke Zvezdane Stanković. Kasnije je Beogradsko dramsko pozorište objavilo monografiju „Nekoliko stvari o životu Zorana Rankića“, koja se oslanja na prvu knjigu, ali stavlja akcenat na njegov pozorišni život i sećanja na legende ove scene. Primerci nisu bili u prodaji, već su poklanjani.

U januaru 2026. u Galeriji Pozorišnog muzeja u Zaječaru otvorena je izložba „Velikani Pozorišta na Krstu“ uz promociju monografije. O Rankiću su govorili Zvezdana Stanković, glumac Milan Caci Mihailović i glumica Tamara Milčić.