Ko je Josip Broz Tito

Josip Broz Tito (Kumrovec, 7. maj 1892 – Ljubljana, 4. maj 1980) bio je jugoslovenski revolucionar, vojskovođa i državnik. Od 1943. do smrti 1980. stajao je na čelu jugoslovenske države i Komunističke partije. Tokom Drugog svetskog rata vodio je partizanski pokret otpora, a posle rata bio je predsednik vlade, a zatim i predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Rođen je u seljačkoj porodici u Hrvatskom zagorju, a zanat je izučio kao bravar. Politički se formirao u radničkom pokretu, u Prvom svetskom ratu i u Rusiji za vreme revolucije. Naslov maršala dobio je 1943, a od 1974. imao je status doživotnog predsednika.

Datum njegovog rođenja predmet je napomene u većini biografija. Većina izvora navodi 7. maj 1892, dok se u socijalističkoj Jugoslaviji rođendan slavio 25. maja, kao Dan mladosti. Zbog toga se u biografijama često nalaze obe varijante.

Titova ličnost i danas izaziva podeljene ocene. Jedni ga pamte kao vođu antifašističke borbe, graditelja države i jednog od osnivača Pokreta nesvrstanih. Drugi ukazuju na jednopartijski sistem, politički obračun sa protivnicima i posledice državnog uređenja iz 1974. Ova biografija prati činjenice iz njegovog života i poslednjih decenija njegove vladavine.

Poreklo i detinjstvo

Josip Broz rođen je u selu Kumrovec u Hrvatskom zagorju, koje je tada pripadalo Austro-Ugarskoj. Bio je sedmo dete u porodici. Otac Franjo Broz (1860–1936) bio je Hrvat, a majka Marija, rođena Javeršek (1864–1918), Slovenka. Neki izvori navode da je porodica imala petnaestoro dece, dok se u drugim biografijama pominje manji broj. Zbog toga se tačan broj braće i sestara razlikuje od izvora do izvora.

Deo ranog detinjstva proveo je kod dede po majci, Martina Javerška, u slovenačkom selu Podsreda. Boravak kod dede ostavio je trag na dečaka. Prema pisanju biografa, govorio je slovenački bolje nego hrvatski kada se vratio u Kumrovec, a naučio je i da svira klavir. Uprkos mešovitom poreklu, Broz se izjašnjavao kao Hrvat, kao i njegov otac i komšije.

Porodica je živela skromno, od zemlje i očevog posla. Franjo Broz nije mogao da priušti skupo školovanje deci. Zbog toga je Josip vrlo rano morao da pomaže u domaćinstvu i da zarađuje za sebe.

Obrazovanje i zanat

U julu 1900. godine, u dobi od osam godina, upisao je osnovnu školu u Kumrovcu. Učenje mu je isprva bilo teško, jer je znatan deo ranog detinjstva proveo među slovenačkim govornicima. Zbog toga je ponavljao jedan razred (izvori se razlikuju oko toga da li je to bio prvi ili drugi razred). Osnovnu školu završio je 1905.

Dalje školovanje nije dolazilo u obzir. Oko 1907. godine, kao petnaestogodišnjak, otišao je u Sisak, gde je njegov rođak Jurica Broz služio vojsku. Rođak mu je pomogao da nađe posao u restoranu, ali ga taj posao nije privlačio. Zato je započeo šegrtovanje kod bravara i obučio se za mašinbravara.

U Sisku se prvi put upoznao sa radničkim pokretom. Tamo je prvi put proslavio 1. maj, Praznik rada, i počeo da se zanima za sindikalno organizovanje. Šegrtovanje je završio u septembru 1910. Iste godine učlanio se u Socijaldemokratsku partiju Hrvatske i Slavonije.

Lutanja po Evropi i vojna služba

Po završetku šegrtovanja, Broz je potražio posao u Zagrebu, a zatim je u potrazi za zaradom odlazio u Ljubljanu, Trst i Kamnik. U Zagrebu je jedno vreme popravljao bicikle. Radio je i van granica monarhije, pa je kratko boravio u Plzenju, gde je bio zaposlen u fabrici Škoda, a potom u Nemačkoj i okolini Beča, gde mu je živeo brat.

Ta lutanja su mu donela radno iskustvo i dodatno učvrstila vezu sa radničkim pokretom. Kao kvalifikovani metalac radio je u fabrikama i upoznao uslove života industrijskih radnika, što je kasnije uticalo na njegovo političko opredeljenje.

Godine 1913. regrutovan je u austrougarsku vojsku. Brzo je napredovao i postao podoficir, a u službi je ostao do izbijanja Prvog svetskog rata.

Prvi svetski rat i ruska revolucija

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Broz je kao podoficir austrougarske vojske upućen na front. Kasnije je Tito, kako se navodi u biografijama, priznao da se u prvim mesecima rata borio i protiv srpske vojske. Prema jednoj enciklopedijskoj biografiji, to je zvanično priznao tek 1977. godine.

Godine 1915. zarobila ga je ruska vojska. Posle boravka u bolnici, u jesen 1916. poslat je u radni logor u Uralu. Revolucije iz 1917. zatekle su ga u Rusiji, gde se približio boljševičkim krugovima. Učestvovao je u događajima Građanskog rata, a u proleće 1918. podneo je zahtev za prijem u rusku komunističku partiju.

U Rusiji se upoznao sa Pelagijom Belousovom (rus. Пелагея Белоусова), koja mu je postala prva supruga. Prema različitim izvorima, bila je veoma mlada kada su se upoznali. U januaru 1920. godine krenuo je zajedno sa suprugom kući. Put je bio dug i težak, pa je u Jugoslaviju stigao tek u septembru iste godine.

Povratak u Jugoslaviju i uspon u Komunističkoj partiji

Po povratku u novoosnovano Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevinu Jugoslaviju), Broz se priključio Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Na izborima 1920. komunisti su osvojili 59 mesta u parlamentu i postali treća najjača stranka. Ipak, partija je ubrzo zabranjena i prešla je u ilegalu.

Radio je kao metalac i sindikalni organizator, a u ilegalnom partijskom radu koristio je više pseudonima. Ime „Tito“ prihvatio je kasnije kao partijski pseudonim. To je i staro, ređe hrvatsko ime, a razlog izbora nije pouzdano utvrđen. Zbog političke delatnosti uhapšen je 1928. godine i proveo je izvesno vreme u zatvoru.

Godine 1935. otputovao je u Sovjetski Savez, gde je godinu dana radio u Balkanskom sekretarijatu Kominterne. Pod njegovim vođstvom partija se reorganizovala. Prema pisanju izvora, već do 1937. preuzeo je kontrolu nad partijom, a 1939. postao je njen generalni sekretar. Tu funkciju zadržao je do kraja života.

U Parizu je 1937. upoznao Hertu Has (nem. Herta Haas), buduću suprugu. U to vreme je pripremao partiju za velike izazove, jer se Evropa približavala ratu.

Partizanski pokret u Drugom svetskom ratu

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941, zemlju su podelile sile Osovine. Komunistička partija je 4. jula 1941. u Beogradu donela odluku o početku opšteg narodnog ustanka. Tito je preuzeo vojnu komandu, a centralni komitet ga je imenovao za vrhovnog komandanta partizanskih snaga.

Jugoslovenski partizani vremenom su postali jedan od najjačih pokreta otpora u okupiranoj Evropi. Jedinice su bile višenacionalne, a borbe su se vodile širom zemlje. Među odlučujućim bitkama pominju se bitke na Kozari, Neretvi, Sutjesci i kod Drvara.

U maju 1943. nemačke, italijanske, bugarske i hrvatske snage pokrenule su petu veliku ofanzivu u jugoistočnoj Bosni, kod reke Sutjeske. U decembru 1943. Ruzvelt, Čerčil i Staljin odlučili su da podrže partizane. Tito je u avgustu 1944. u Napulju prvi put sreo Vinstona Čerčila.

U maju 1944. nemačke vazdušnodesantne snage napale su Titov štab u Drvaru (operacija Rösselsprung, poznata i kao Desant na Drvar). Tito i njegov štab, kao i savezničko osoblje, uspeli su da pobegnu zahvaljujući snažnom otporu partizana. Posle toga štab je prebačen preko Italije (Bari) na ostrvo Vis. U oktobru 1944. Beograd su oslobodile Crvena armija i partizani.

AVNOJ i stvaranje nove Jugoslavije

Politički temelj nove države postavljen je u Antifašističkom veću narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Prvo zasedanje održano je 26–27. novembra 1942. u Bihaću, a drugo, prelomno, 29–30. novembra 1943. u Jajcu. Na tom zasedanju proglašeno je stvaranje federativne Jugoslavije, zasnovane na pravu naroda na samoopredeljenje.

AVNOJ je izabrao Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) kao privremenu vladu. Tito je imenovan za predsednika vlade i dobio je čin maršala. Jugoslovenska vlada u izbeglištvu je opozvana, a kralju Petru II zabranjen je povratak. Prema izvorima, Staljin je bio ljut što nije unapred obavešten o odlukama u Jajcu.

Krajem 1944. potpisan je sporazum Tito–Šubašić sa predstavnikom izbegličke vlade Ivanom Šubašićem. Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije formirana je 7. marta 1945. u Beogradu pod Titovim vođstvom. Posle izbora u novembru 1945. Tito je postao predsednik vlade i ministar spoljnih poslova.

Posleratne godine bile su obeležene obnovom razrušene zemlje, ali i političkim obračunom sa protivnicima novog poretka. Prema izvorima, bezbednosne službe, među kojima i UDBA, vodile su hapšenja i procese protiv stvarnih i navodnih neprijatelja režima.

Sukob sa Staljinom i Informbiro

Posle rata Jugoslavija pod Titom vodila je spoljnu politiku koja nije bila u potpunosti usklađena sa interesima Istočnog bloka. Pojavila se napetost sa Moskvom, uključujući i pitanje podrške komunistima u Grčkoj. U proleće 1948. razmenjena su pisma između Komunističke partije Jugoslavije i sovjetskog rukovodstva.

Informbiro (Biro za informisanje komunističkih i radničkih partija) 28. juna 1948. objavio je Rezoluciju o stanju u KPJ i time otvoreno raskinuo sa Beogradom. Sovjetski Savez je ubrzo ukinuo ugovor sa Jugoslavijom, a zemlja je ušla u period ekonomskog pritiska i straha od moguće intervencije.

U zemlji je usledio obračun sa pristalicama Staljina, tzv. ibeovcima. U periodu 1948–1951. kao informbirovci su evidentirana 55.663 člana KPJ, što je oko 19,5 odsto članstva iz 1948. Mnogi su završili u logorima i zatvorima, među kojima su ostrvo Goli otok i Sveti Grgur. Goli otok je osnovan 1949. godine.

Istovremeno je Jugoslavija otvorila prema Zapadu i zaključila Balkanski pakt sa Grčkom i Turskom. Delimično pomirenje sa Sovjetskim Savezom usledilo je 1955. Beogradskom deklaracijom, a odnosi su se dodatno popravili posle dolaska Hruščova na vlast.

Pokret nesvrstanih i spoljna politika

Posle raskida sa Staljinom, Tito je tražio nov spoljnopolitički oslonac. Zimi 1954–1955. dugo je putovao po Indiji i Burmi. Bio je prvi šef jedne evropske države koji je posetio Indiju posle sticanja nezavisnosti. Ta poseta ojačala je vezu sa Džavaharlalom Nehruom.

Od 18. do 19. jula 1956. Tito je na Brionima ugostio Nehrua i egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera. Trojica lidera potpisala su Briunsku deklaraciju, u kojoj se mir vezuje za kolektivnu bezbednost, a ne za podelu sveta na blokove. Taj susret smatra se početkom procesa koji je doveo do osnivanja Pokreta nesvrstanih.

Prva konferencija nesvrstanih zemalja održana je u Beogradu od 1. do 6. septembra 1961. Okupila je predstavnike 25 zemalja. Uz Tita, među liderima su bili Nehru, Naser i indonežanski predsednik Sukarno. Tito je bio prvi generalni sekretar pokreta i ostao njegov najistaknutiji predstavnik do kraja života.

Zahvaljujući nesvrstanoj politici, Jugoslavija je u međunarodnim odnosima imala veći ugled nego što bi joj po veličini odgovaralo. Tito je gradio odnose sa zemljama Azije i Afrike, ali je održavao veze i sa Istokom i sa Zapadom.

Unutrašnja politika i Ustav iz 1974.

Tito je bio predsednik vlade (1943/1944–1963) i predsednik Republike od 14. januara 1953, a posle razdvajanja funkcija 1954. ostao je predsednik Republike do smrti. Pored toga, bio je na čelu Saveza komunista Jugoslavije. Poznat je po razvoju samoupravljanja i po tome što je zemlju vodio drugačijim putem od zemalja Istočnog bloka.

U pitanju državnog uređenja Tito je oscilirao između centralizovanije i decentralizovanije federacije. Na kraju je favorizovao decentralizaciju, kako bi smirio međunacionalne tenzije. Među politički osetljivim događajima izdvajaju se nemiri na Kosovu 1968. i takozvano Hrvatsko proleće 1971.

Ustav iz 1974. dodatno je proširio ovlašćenja republika i pokrajina. Istoričar Ivo Goldstein ističe da se Titova vladavina teško može oceniti jednoznačno i da se u nju mešaju pozitivni i negativni elementi. Ustav iz 1974. neki ocenjuju kao veliku zaslugu, a drugi ga smatraju jednim od uzroka kasnijeg raspada zemlje. Kritičari Titovog predsedničkog mandata ističu autoritarne crte vlasti i kult ličnosti.

Zagovornici njegove politike navode da je održavao miran suživot naroda u federaciji i da je socijalna država u Jugoslaviji bila njegovo nasleđe. Obe ocene ostaju predmet rasprave među istoričarima.

Privatni život

O Titovom privatnom životu objavljeno je mnogo tekstova, ali nisu svi podaci pouzdani. U ovoj biografiji navode se samo oni koji se ponavljaju u više izvora. Prema različitim izvorima, imao je više brakova, a zvanično su kao supruge ili pratilje priznate Pelagija Belousova, Herta Has, Davorjanka Paunović i Jovanka Broz.

Pelagija Belousova, poznata kao „Polka“, bila je njegova prva supruga. Imali su više dece, ali je preživeo samo sin Žarko Leon Broz (1924–1995). Izvori se razlikuju u broju dece: jedni navode troje, drugi četvoro. Posle razvoda Pelagija je ostala da živi u Sovjetskom Savezu.

Herta Has upoznala je Tita u Parizu 1937. Venčali su se 1940, a u maju 1941. rodio im se sin Aleksandar Mišo Broz, kasnije hrvatski diplomata. Tito je u to vreme već bio u Beogradu, a Herta je ostala u Zagrebu. Razišli su se 1943. u Jajcu, za vreme drugog zasedanja AVNOJ-a. Herta Has preminula je 5. marta 2010. u Beogradu. Za to vreme je njegova lična sekretarica Davorjanka Paunović, kodnog imena „Zdenka“, bila deo njegovog užeg kruga.

Jovanka Budisavljević, kasnije Jovanka Broz (1924–2013), upoznala ga je tokom Desanta na Drvar 1944. Kao Titova supruga prvi put se javno pojavila u septembru 1952. na prijemu u čast britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna. Decenijama je bila prva dama Jugoslavije. Od 1977. godine odnosi između njih su prekinuti, a Jovanka je posle toga živela povučeno.

Titovi unuci su Joška Broz, Svetlana Broz i Saša Broz. Sahranjen je u Kući cveća u Beogradu, gde je kasnije sahranjena i Jovanka Broz.

Poslednje godine i smrt

Tokom 1979. Titovo zdravlje se pogoršavalo. Dana 7. i 11. januara 1980. primljen je u Klinički centar u Ljubljani zbog problema sa cirkulacijom u nogama. Zbog začepljenja arterija ubrzo mu je amputirana leva noga. Narod je svakodnevno pratio saopštenja lekarskog konzilijuma.

Josip Broz Tito preminuo je 4. maja 1980. u 15.05 časova u Ljubljani, tri dana pre svog 88. rođendana. Uzrok smrti navodi se kao komplikacije posle operacije i gangrena. Vest je saopštio spiker Televizije Beograd Miodrag Zdravković rečenicom „Umro je drug Tito“. Zemlja je proglasila sedmodnevnu žalost.

Titovom smrću završila se jedna epoha. U godinama koje su usledile politička situacija u zemlji se pogoršala, a nacionalističke stranke su dobijale na snazi. Jugoslavija se raspala početkom devedesetih.

Sahrana i Kuća cveća

Kovčeg sa Titovim telom prevezen je takozvanim Plavim vozom iz Ljubljane preko Zagreba u Beograd. Telo je bilo izloženo u zgradi Skupštine Jugoslavije. Sahrana je održana 8. maja 1980. u Beogradu i smatra se jednom od najvećih državničkih sahrana 20. veka.

Brojevi o delegacijama razlikuju se u izvorima. Prema većini navoda, prisustvovalo je više od 200 državnih delegacija. Među gostima su, prema pisanju medija, bili Leonid Brežnjev, Margaret Tačer, Indira Gandi i Nikolae Čaušesku, dok je američki predsednik Džimi Karter poslao potpredsednika Voltera Mondejla.

Tito je po sopstvenoj želji sahranjen u Kući cveća na Dedinju. To je bila zimska bašta pored njegove rezidencije, izgrađena 1975. Zgrada nije nazvana grobom ili mauzolejom, jer se to u to vreme smatralo neprikladnim, pa je dobila ime Kuća cveća. Počasna straža Jugoslovenske narodne armije čuvala je grob do 4. maja 1992.

Danas je Kuća cveća deo Muzeja Jugoslavije i jedno od najposećenijih mesta u Beogradu. Prema nezvaničnim procenama, grob je do sada posetilo između 18 i 20 miliona ljudi.

Nagrade i priznanja

Za života je Tito dobio oko 98 stranih odlikovanja, među kojima su francuska Legija časti i britanski Orden kupatila. Ugled u obe blokovske strane Hladnog rata učinio je da bude jedan od najcenjenijih lidera svog vremena.

Godine 1943. dobio je čin maršala Jugoslavije. U januaru 1974, tokom posete Nju Delhiju, dobio je Nagradu „Džavaharlal Nehru“ za međunarodno razumevanje. Njegov lik je 1944. bio na naslovnoj strani američkog magazina Time.

Spisak svih domaćih odlikovanja nije dovoljno pouzdano potvrđen u izvorima korišćenim za ovu biografiju, pa se ovde ne navodi.

Zanimljivosti

• Njegov rođendan slavljen je 25. maja kao Dan mladosti, iako većina izvora navodi 7. maj kao stvaran datum rođenja.
• Kao dečak je bolje govorio slovenački nego hrvatski, a naučio je i da svira klavir.
• Prema izvorima, bio je prvi šef evropske države koji je posetio Indiju posle njene nezavisnosti.
• Kuća cveća nije nazvana grobom ili mauzolejom, jer se to smatralo neprikladnim.
• Nekoliko godina posle njegove smrti sirene su se 4. maja u 15.05 oglašavale, a građani su stajali u tišini.
• Tokom Desanta na Drvar 1944. glavni štab bio je smešten u pećini iznad grada.
• Njegova sahrana okupila je delegacije iz više od 100 zemalja sveta.

Nasleđe i uticaj

Tito je bio glavni graditelj druge Jugoslavije, koja je trajala od 1943. do 1991. Njegova politika nesvrstanosti dala je maloj evropskoj državi ulogu na svetskoj sceni. Pokret nesvrstanih danas ima oko 120 članica, iako je njegov uticaj znatno slabiji nego u drugoj polovini 20. veka.

Ocene njegovog nasleđa ostaju oprečne. Istoričari kao što su Ivo Banac i Ivo Goldstein ukazuju da je raskid sa Staljinom 1948. njegova najznačajnija odluka, ali i da su uz zasluge postojali autoritarni sistem i kult ličnosti. Oni koji ga kritikuju ističu sudbinu zatvorenika na Golom otoku i ograničenja političkih sloboda.

Titovo ime i danas se pominje u raspravama širom bivše Jugoslavije. Svake godine hiljade ljudi okuplja se u Kumrovcu na rođendan i u Kući cveća na godišnjicu smrti. Za jedne je simbol boljeg života, za druge simbol sistema koji nije dozvoljavao slobodnu političku misao.

Biografija – najčešća pitanja

Kada i gde je rođen Josip Broz Tito?

Josip Broz Tito rođen je 7. maja 1892. u selu Kumrovec u Hrvatskom zagorju, koje je tada pripadalo Austro-Ugarskoj, a danas se nalazi u Hrvatskoj. Neki izvori navode 25. maj, što je bio njegov zvanični rođendan u SFRJ.

Zašto se 25. maj slavio kao Titov rođendan?

U socijalističkoj Jugoslaviji 25. maj slavio se kao Dan mladosti i kao Titov rođendan. Većina biografa navodi da je stvarni datum rođenja 7. maj, pa se zbog toga ova dva datuma često pominju zajedno.

Odakle ime Tito?

Tito je bio partijski pseudonim koji je Josip Broz prihvatio u ilegalnom radu. To je i staro, ređe hrvatsko ime. Pouzdani izvori ne objašnjavaju tačno zašto je izabrao baš to ime.

Koliko dugo je Tito vodio Jugoslaviju?

Tito je bio na čelu jugoslovenske države od 1943. do smrti 1980. Bio je predsednik vlade (1943/1944–1963) i predsednik Republike od 1953. do 1980. Na čelu Komunističke partije bio je od 1939. do smrti.

Zašto je došlo do sukoba Tita i Staljina 1948?

Tito je vodio politiku koja nije bila u potpunosti usklađena sa Istočnim blokom, uz napetost oko Grčke i sovjetskog uticaja u Jugoslaviji. Informbiro je 28. juna 1948. objavio rezoluciju protiv KPJ, čime je došlo do otvorenog raskida.

Šta je Pokret nesvrstanih i kakva je bila Titova uloga?

Pokret nesvrstanih je grupa država koje nisu želele da se priključe ni jednom od dva blokovska saveza u Hladnom ratu. Tito je jedan od njegovih osnivača, zajedno sa Nehruom i Naserom. Prva konferencija održana je u Beogradu 1961, a Tito je bio prvi generalni sekretar.

Koliko puta je Tito bio oženjen?

Izvori se razlikuju u broju brakova. Najpoznatije supruge bile su Pelagija Belousova, Herta Has i Jovanka Broz. Pominje se i kraći brak u Moskvi 1936, ali o njemu postoje oskudniji podaci.

Kada je i od čega Tito umro?

Tito je preminuo 4. maja 1980. u 15.05 časova u Kliničkom centru u Ljubljani, tri dana pre 88. rođendana. Uzrok smrti navodi se kao komplikacije i gangrena posle problema sa cirkulacijom i amputacije leve noge.

Gde je Tito sahranjen?

Tito je sahranjen 8. maja 1980. u Kući cveća na Dedinju u Beogradu. Kuća cveća je zimska bašta pored njegove rezidencije, a danas je deo Muzeja Jugoslavije. Tu je kasnije sahranjena i Jovanka Broz.

Zaključak

Josip Broz Tito prešao je put od seoskog dečaka iz Kumrovca do jednog od najpoznatijih državnika 20. veka. Bio je bravar, vojnik, ratni zarobljenik, sindikalni organizator i komunistički revolucionar. U Drugom svetskom ratu vodio je partizane, a posle rata dugo je vodio Jugoslaviju.

Njegov raskid sa Staljinom 1948. i politika nesvrstanosti dali su Jugoslaviji poseban položaj u svetu. Istovremeno, njegova vladavina ostala je obeležena jednopartijskim sistemom, kultom ličnosti i političkim obračunima. Zato istoričari i javnost i danas različito ocenjuju njegovo nasleđe.