Ko je Rafaela Kara

Rafaela Kara (ital. Raffaella Carrà; Bolonja, 18. jun 1943 — Rim, 5. jul 2021), rođena kao Rafaela Marija Roberta Peloni (Raffaella Maria Roberta Pelloni), bila je italijanska pevačica, plesačica, glumica i televizijska voditeljka. Decenijama je važila za jedno od najprepoznatljivijih lica evropske zabave, a u Italiji su je često nazivali „kraljicom televizije“.

Prema dostupnim izvorima, objavila je 25 studijskih albuma u 37 zemalja Evrope i Latinske Amerike i prodala više od 60 miliona ploča. Pevala je na italijanskom, španskom, engleskom i francuskom jeziku. Među njenim najpoznatijim pesmama su „Tuca Tuca“, „A far l’amore comincia tu“, „Fiesta“, „Forte forte forte“, „Pedro“ i „Tanti auguri“.

Pored muzike, Rafaela Kara je vodila neke od najgledanijih emisija italijanske i španske televizije. Posebno su važni Canzonissima, Pronto, Raffaella?, Buonasera Raffaella, Carràmba! Che sorpresa i španski ¡Hola Raffaella!. Zbog slobodnog nastupa i otvorene podrške LGBT zajednici ostala je simbol modernizacije javnog života u Italiji i Španiji.

Rani život i detinjstvo

Porodica i poreklo

Rafaela Kara je rođena 18. juna 1943. u Bolonji, u Emiliji-Romanji. Većina izvora navodi Bolonju kao mesto rođenja, dok pojedini izvori pominju Rimini. Njeni roditelji bili su Rafaele Peloni i Anđela Iris Del’Utri, koja je bila sicilijanskog porekla. Imala je i brata Vinčenca, zvanog Enco, koji je preminuo 2001. godine (u pojedinim izvorima pominje se kao Renco).

Roditelji su se razdvojili ubrzo posle venčanja. Izvori se razlikuju oko toga s kim je odrastala. Većina navodi da je živela uz majku, koja je vodila kafe u Belariji, dok neki pominju da se sa ocem preselila na rivijeru kraj Riminija. Njen otac je poticao iz Romanje i bio je vezan za posao u ugostiteljstvu.

Detinjstvo u Belariji

Veći deo ranog detinjstva provela je u Belariji-Iđei Marini, malom primorskom mestu u provinciji Rimini. Dane je delila između majčinog kafea i obližnje poslastičarnice. Tamo je gledala televizijsku emisiju Il Musichiere i napamet učila naslove, plesne korake i refrene pesama koje su se u njoj izvodile.

Ta rana ljubav prema televiziji i muzici odredila je njen životni put. Sa samo osam godina napustila je rivijeru da bi nastavila školovanje u Rimu.

Obrazovanje

U Rimu je Rafaela Kara učila na Državnoj akademiji za igru (Accademia Nazionale di Danza), koju je osnovala Đa RusKaja (Jia Ruskaja) [PROVERI]. Prema pojedinim izvorima, balet je napustila oko četrnaeste godine.

Potom se upisala na Eksperimentalni centar za kinematografiju (Centro Sperimentale di Cinematografia), prestižnu italijansku filmsku školu. Tamo je diplomirala 1960. godine. Ovo obrazovanje u igri i glumi pripremilo ju je za karijeru koja je spajala film, muziku i televiziju.

Početak karijere

Prve filmske uloge

Prvi put pred kamerom našla se sa devet godina. Dok je šetala Rimom sa majkom, preko porodičnog prijatelja upoznala je reditelja Marija Bonarda. On joj je poverio ulogu Gracijele u filmu Tormento del passato (1952), a u špici je bila potpisana kao Rafaela Peloni.

Kao priznata glumica debitovala je 1960. u filmu La lunga notte del ’43. Usledile su uloge u istorijskim spektaklima i komedijama, među kojima su Maciste nella terra dei ciclopi, Il tiranno di Siracusa-tip peplum filmovi tog doba i 5 marines per 100 ragazze (1961). Godine 1963. pojavila se u filmu I compagni (Drugovi) Marija Monikelija, u kojem je glumio i Marčelo Mastrojani. Iste godine snimila je i francuski film La chance et l’amour sa Mišelom Pikolijem.

Holivud i film „Von Ryan’s Express“

Godine 1965. potpisala je ugovor sa filmskom kućom 20th Century Fox i otišla u Holivud, slično nekoliko italijanskih glumica pre nje. Pojavila se u ratnom filmu Von Ryan’s Express (1965) uz Frenka Sinatru, režisera Marka Robsona. Godine 1966. gostovala je u epizodi američke serije I Spy.

Život u Los Anđelesu joj nije odgovarao. Već 1966. vratila se u Italiju, gde je nastavila da snima italijanske i francuske filmove, među njima Le Saint prend l’affût (1966) i Il vostro superagente Flit (1966).

Nastanak umetničkog imena

Ime Kara nastalo je sredinom šezdesetih. Reditelj Dante Gvardamanja (Dante Guardamagna) [PROVERI], ljubitelj slikarstva, spojio je njeno ime, koje ga je podsećalo na slikara Rafaela Santija, sa prezimenom slikara Karla Kare. Tako je Rafaela Peloni postala Rafaela Kara.

Uspon do popularnosti

Pravi preokret u karijeri doneo joj je televizijski varijete. Godine 1970. gostovala je u emisiji Io, Agata e tu, a potom je RAI angažovao da vodi Canzonissima 70, subotnju veče u kojoj je istovremeno pevala, plesala i glumila. Pored nje je emisiju vodio Korado Mantoni, poznat samo kao Korado.

Ponovo je vodila Canzonissimu 1971. i 1974. godine. U toj emisiji počela je da peva i pesme koje je pisao autor Đani Bonkompanji, njen dugogodišnji saradnik. Njihov rad stvorio je prepoznatljiv spoj jednostavnih refrena, koreografije i vedrog šou-programa. Godine 1974. vodila je i emisiju Milleluci zajedno sa pevačicom Minom.

Tuca Tuca i skandal u državnoj televiziji

Najpoznatiji trenutak ranih godina Rafaele Kare vezan je za Canzonissimu. Prema više izvora, bila je prva žena koja je na državnoj televiziji pokazala pupak. Izvori se razlikuju oko tačne emisije: neki taj događaj vezuju za špicu „Ma che musica maestro“ iz 1970, a drugi za 1971. godinu.

Novembra 1971. izvela je pesmu „Tuca Tuca“, koju su napisali Đani Bonkompanji i Franko Pizano. Pesma je bila plesna, a dodirivanje glave, ramena i bokova delovalo je tadašnjem javnom mnjenju previše slobodno. Nastup je izvela sa plesačem Encom Paolom Turkijem. Vatikanski list L’Osservatore Romano ocenio ga je kao preterano provokativan, a RAI je privremeno cenzurisao ples.

Situaciju je preokrenuo glumac Alberto Sordi, jedna od najvećih zvezda italijanskog filma. Kao gost emisije 27. novembra 1971. zatražio je da otpleše „Tuca Tuca“ sa Rafaelom Karom. Taj nastup je skinuo cenzuru, a pesma je postala masovni fenomen.

Muzička karijera i svetski hitovi

Tokom sedamdesetih Rafaela Kara je sve više radila na muzici. Njeni snimci imali su uspeha u Španiji, Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji, Belgiji, Velikoj Britaniji, Grčkoj i naročito u zemljama Latinske Amerike.

Jedna od njenih najvećih pesama je „A far l’amore comincia tu“. Engleska verzija stigla je do devetog mesta britanske liste singlova, a pesma je donela i više zlatnih i platinastih ploča u svetu. Album Forte forte forte (1976) izašao je u 36 zemalja, a u Kanadi je dobio zlatni sertifikat. Sledio je album Fiesta (1977), sa evrodisko numerama. Naslovna pesma se i danas smatra simbolom njene karijere.

Godine 1980. objavila je album Mi spendo tutto, na kome je pesma „Pedro“, jedan od njenih najvećih hitova. Usledili su albumi Raffaella Carrà 82, Fatalità (1983) i Bolero (1984). Godine 2011. francuski didžej Bob Sinklar remiksovao je „A far l’amore comincia tu“, a taj remiks je kasnije korišćen u filmu Velika lepota (La grande bellezza) Paola Sorentina.

Uspeh u Španiji i Latinskoj Americi

Prvi put se u Španiji pojavila 1975. u emisiji ¡Señoras y señores! na televiziji TVE. Naredne godine TVE ju je angažovao da vodi četiri epizode emisije La hora de…. Pojavila se na španskoj televiziji svega godinu dana posle smrti Franciska Franka, pa je u Španiji često posmatrana kao simbol slobodnijeg izraza posle diktature.

Godine 1978. objavila je „Hay que venir al sur“, špansku verziju pesme „Tanti auguri“, koja je postala jedan od njenih najvećih hitova. Gostovala je u čileanskoj emisiji Sábado gigante, a 1982. bila je počasni gost Festivala u Vinja del Maru. Godine 1980. snimila je film Bárbara u Argentini, svoju poslednju glavnu ulogu u dugometražnom filmu.

Između 1992. i 1995. vodila je španski format ¡Hola Raffaella! na TVE, za koji je osvojila nagradu TP de Oro, a vodila je i emisiju A las 8 con Raffaella. Godine 1994. prešla je na Telecinco sa emisijom En casa con Raffaella. Ukupno je u Španiji postala toliko omiljena da je Madrid kasnije nazvao jedan trg po njoj.

Televizijska kraljica osamdesetih

Pronto, Raffaella?

Godine 1981. vodila je emisiju Millemilioni, prvi eksperiment međunarodne televizijske saradnje, sa pet specijala snimljenih u Buenos Ajresu, Meksiko Sitiju, Londonu, Rimu i Moskvi. Zatim je 1982. vodila Fantastico 3 sa Koradom, a uvodna pesma „Ballo ballo“ postala je hit.

Od 1983. do 1985. vodila je Pronto, Raffaella?, prvi podnevni program RAI-ja. Emisija je postigla veliki uspeh, a intervju sa Majkom Terezom iz Kalkute pratilo je više od 14 miliona gledalaca. Za taj rad dobila je 1984. titulu „ženske televizijske ličnosti na evropskom nivou“ od Evropskog udruženja televizijskih magazina.

Buonasera Raffaella i nastupi u Americi

U sezoni 1985–86 vodila je veliki šou Buonasera Raffaella. Prvih deset epizoda emitovano je iz Rima, a poslednjih pet uživo iz studija RAI-ja u Njujorku. Među gostima su bili Henri Kisindžer, Džo Koker, Rikardo Kočante, Pati Pravo, Stivi Vonder, Điner Rodžers i Semi Dejvis Mlađi.

Emisija je izazvala i polemike zbog visokih troškova, naročito epizoda prenošenih satelitom iz Sjedinjenih Država. Uprkos tome je privukla pažnju američkih televizija, pa je gostovala u poznatim tamošnjim talk-šoovima.

Domenica in i Fininvest

Godine 1984. produženje ugovora sa RAI-jem izazvalo je oštru polemiku sa tadašnjim premijerom Betinom Kraksijem, koji je visinu honorara nazvao nemoralnom. U sezoni 1986–87 vodila je program Domenica in. Godine 1987. potpisala je dvogodišnji ugovor sa kompanijom Fininvest i vodila emisije Raffaella Carrà Show (1988) i Il principe azzurro (1989) na kanalu Canale 5.

Majka joj je preminula 1987. godine. Rafaela Kara joj je u jednoj emisiji Domenica in posvetila pesmu „Grazie la vita“ (u izvorima navedena kao „I thank you life“).

Devedesete i dvehiljadite

Posle Fininvesta vratila se na RAI i početkom 1990. vodila emisiju Raffaella Venerdì, Sabato e Domenica… E saranno famosi, a potom Ricomincio da due. Junu 1990. vodila je zajednički RAI-jev i TVE-ov program Cuando calienta el sol, emitovan istovremeno iz Italije i Španije. Godine 1991. vodila je Fantastico 12 sa Džonijem Dorelijem.

Krajem 1995. vratila se na RAI 1 sa emisijom Carràmba! Che sorpresa, domaćom verzijom britanskog formata Surprise Surprise. Usledile su Carràmba! Che fortuna, 40 minuti con Raffaella, Centoventitré i I fantastici di Raffaella. Godine 1997. igrala je u RAI-jevoj miniseriji Una mamma per caso u režiji Serđa Martina, što je bila njena poslednja uloga u igranoj seriji.

Iste godine odbila je da vodi Sanremski festival, ali ga je 2001. ipak vodila zajedno sa Pjerom Kjambretijem, Enrikom Papijem, Megan Gejl i Masimom Čekerinijem. Sama je priznala da je pogrešila izborom formata, koji je bio više muzički nego televizijski. Godine 2006. vodila je dobrotvornu emisiju Amore, posvećenu usvajanju dece na daljinu, koja je donela blizu 150.000 usvajanja. Godine 2008. emisija Carràmba! Che fortuna postigla je prosek od oko pet miliona gledalaca dnevno.

Poslednje godine karijere

Godine 2011. RAI ju je izabrao da iz Italije komentariše finale Evrovizije i saopšti glasove žirija i televotinga. Zatim je bila trener u emisiji The Voice of Italy (2013, 2014 i 2016), uz kolege kao što su Noemi, Pjero Pelu i Rikardo Kočante. Godine 2013. objavila je singl „Replay“, a potom i album Replay (The Album), svoj prvi studijski album posle sedamnaest godina.

Poslednji album, božićni Ogni volta che è Natale, objavila je 2018. U proleće 2019. vodila je razgovornu emisiju A raccontare comincia tu na RAI 3. Godine 2020. pojavila se u kameo ulozi u španskom filmu Explota Explota (u italijanskoj verziji Ballo ballo), zasnovanom na njenim pesmama. Po njenoj smrti 2021. direktor RAI-ja Stefano Koleta otkrio je da je postojao plan da joj se ponudi vođenje Evrovizije 2022. i Sanremskog festivala.

Najveći uspesi

• više od 60 miliona prodatih ploča i 25 studijskih albuma objavljenih u 37 zemalja
• hitovi „Tuca Tuca“, „A far l’amore comincia tu“, „Fiesta“, „Pedro“, „Hay que venir al sur“ i „Tanti auguri“
• deveto mesto na britanskoj listi singlova sa engleskom verzijom pesme „A far l’amore comincia tu“
• televizijski programi Canzonissima, Pronto, Raffaella?, Buonasera Raffaella, Carràmba! Che sorpresa i ¡Hola Raffaella!
• uspeh u Španiji i Latinskoj Americi, gde je važila za pravu zvezdu
• međunarodna filmska karijera, uključujući film Von Ryan’s Express sa Frenkom Sinatrom

Privatni život

Veze i porodica

Rafaela Kara se nikada nije udavala i govorila je da ne veruje u brak. Prema izvorima, imala je desetogodišnju vezu sa televizijskim autorom Đanijem Bonkompanjijem, koji je pisao njene najveće muzičke hitove. Zatim je upoznala Serđa Japina, koreografa u emisijama Pronto, Raffaella? i Fantastico 3. Veza se završila devedesetih, ali su ostali bliski saradnici i prijatelji.

Biološke dece nije imala, iako je želela da ih ima. Umesto toga, podržavala je usvajanje dece na daljinu. Prema medijskim izveštajima iz 2026. godine, kasnije je usvojila i svog dugogodišnjeg saradnika Đan Luku Pelonija Bulconija. Njena porodica su i nećaci Mateo i Federika Peloni, deca njenog brata.

Bila je veoma vezana za Monte Argentario u Toskani, gde je godinama živela. Njena vila u mestu Kala Pikola inspirisala je i naziv emisije Carràmba! Che sorpresa. Bila je i velika navijačica fudbalskog kluba Juventus.

Bolest i smrt

Rafaela Kara je preminula 5. jula 2021. u Rimu, u 78. godini, od raka pluća. O bolesti je malo ko znao, jer je svoju privatnost čuvala do kraja. Vest o smrti saopštio je Serđo Japino rečima da ih je Rafaela napustila.

Oproštaj i počivalište

Njen kovčeg bio je izložen u rimskoj Gradskoj skupštini na Kapitolu, gde su joj se građani poklonili. Sahrana je održana 9. jula 2021. u crkvi Santa Marija in Aračeli u Rimu. Prema njenoj želji, telo je kremirano, a pepeo je odnet na mesta koja joj bila najdraža, uključujući Porto Santo Stefano i San Đovani Rotondo. Pepeo se čuva u crkvi gradskog groblja u Portu Santo Stefanu.

Zanimljivosti

• Pravo ime joj je bilo Rafaela Marija Roberta Peloni, a prezime Kara dobila je po slikaru Karlu Kari.
• Platinasta frizura sa ravnom šiškom postala je njen zaštitni znak.
• Pevač Ticijano Fero posvetio joj je pesmu „E Raffaella è mia“, a ona se pojavila i u spotu.
• Bila je lice reklamnih kampanja za kompaniju Scavolini i kompaniju TIM, u kojoj je igrala kraljicu Izabelu I od Kastilje.
• Njeno ime nosi i trg u Madridu, otvoren 6. jula 2022.
• O njenom životu snimljena je dokumentarna serija Raffa (2023).

Nagrade i priznanja

• dvanaest nagrada Telegatto, među kojima za emisiju Domenica in (1987), kao ženska ličnost godine (1991. i 1998) i za varijete Carràmba! Che fortuna (1996. i 1999)
• nagrada TP de Oro u Španiji (izvori navode dve ili tri nagrade, pa se podaci razlikuju)
• titula „ženske televizijske ličnosti na evropskom nivou“ (1984)
• priznanje „svetske gej ikone“ na WorldPride Madrid (2017)
• španski Orden za građanske zasluge, dama (2018), koji joj je dodelio kralj Felipe VI
• posthumna nagrada Sorriso Diverso Venezia na 78. Venecijanskom filmskom festivalu (2021)

Nasleđe i uticaj

Rafaela Kara ostala je upamćena kao umetnica koja je pomerala granice. U vreme kada su žene na italijanskoj državnoj televiziji bile strogo nadgledane, nastupala je slobodno i veselo. Zbog toga je u evropskoj javnosti često nazivana pionirkom ženske slobode u zabavnoj industriji, a špansku televiziju je obeležila u godinama posle Frankove diktature.

Njen stil, od platinaste frizure do upečatljivih kostima, ostao je jedan od uzora modne i pop kulture. U LGBT zajednici važila je za ikonu, a njene pesme i plesovi i danas se izvode na paradama ponosa i u mnogim zemljama. Po smrti su je opisivali kao fenomen koji prelazi generacije. Ime joj je dobio i trg u Madridu, a njeni hitovi su se vratili u film i televiziju, među njima u Velikoj lepoti.